Kina: Hongkong love story

Skoro sasvim slučajno, zabasao sam tamo oduševljen, bilo je to ostvarenje mojih dečačkih snova.

Prve večeri, kao i svaki novopridošlica, pohitao sam na rivu Kauluna da vidim čuveni laserski spektakl koji svake večeri započinje ples po zgradama ostrva tačno u 20.00 časova.

Da sam ovu predstavu video devedesetih, moje simpatije prema gradu bile bi veće.

Ovako, moja duša koja se nagledala svakojakih čuda po belom svetu, nije ustreptala koliko sam očekivao.

Izuzetno impresivan, spektakl nije uzburkao moja čula. Mnogo više su mi u sećanju s prvog putovanja ostale živopisne pijace ribica, cveća i ptica.

Pošto žive u „krletkama“, stanovnici tako biraju i kućne ljubimce, male i nezahtevne, lake za održavanje, a opet društvo.

Sve je u Hongkongu interesantno: i drveni tramvaj koji penje putnike do vrha Viktorija, odakle se vidi čitav grad ako nije oblačno, a najčešće jeste, jer Hongkong ima samo 87 sunčanih dana godišnje, zabavni parkovi, sjajni tržni centri, dabldeker tramvaji i autobusi, brodići koji plove preko zaliva između poluostrva Kaulun i ostrva Hongkong, ali Singapur je odavno uzeo deo mog srca namenjen megalopolisima Azije.

I tako bi i bilo da u oktobru 2017. godine nisam ponovo došao u Hongkong, gde mi je divni domaćin bio školski drug Zoran, koji već godinama živi tamo.

Zoran mi je tada otkrio mnoge skrivene četvrti, barove i plaže.

Otkrio mi je da Hongkong ima najduže pokretne stepenice na svetu, koje se uspinju u SoHo, četvrt grada za noćni provod.

Ono što je Alfama za Lisabon, ili Dorćol za Beograd, to je SoHo za Hongkong.

Neverovatno gust splet malih ulica i sokaka što se mrežasto uspinju uzbrdo, sa barovima i restoranima svih vrsta i žanrova.

Pravi lavirint noćne zabave.

U Sohou bi vredelo namerno izgubiti klupče…

Druge večeri pošli smo do udaljenog dela grada načičkanog ribljim restoranima.

Svaki od njih bio je mali akvarijum.

U stotinama staklenih bazena i kutija, brčkalo se i praćakalo neverovatno mnogo različitih vrsta morskog življa.

Ribe, mekušci, zglavkari, pa čak i male kornjače, bili su izloženi halapljivim ljudskim pogledima.

Bilo mi je žao da naručim bilo šta.

Zato su naši kineski prijatelji preuzeli stvar u svoje ruke. Shvatio sam zašto Kinezi uvek imaju problem sa svežinom ribe. Oni se stalno bune da riba nije dovoljno sveža.

To je zato što je za njihov sveže = živo. Nakon što su izabrali neverovatnu količinu svega, seli smo za karirani stolnjak.

Ispijajući prvo pivo, još uvek sam žalio nesrećna bića koja nemilice istrebljujemo i žderemo, ali kada je stigla hrana, zaboravio sam na žal.

Pretvorio sam se u sladokusca prema kineskom modelu, žderonju koji briše sve pred sobom…

Uvek budan, sjajan i neobičan od nastanka, ovaj grad mi je konačno pokazao da se u njemu može živeti, jer se ne osećate baš prevelikim strancem, zato što stranaca ima mnogo.

Nakon te posete nisam više siguran u svoja osećanja. Singapur ili Hongkong, pitanje je sad?

Ili se mogu voleti oba, kao što to žene ponekad umeju?