Ispostavlja se da je prodavac Kinez koji živi u Novom Sadu i kaže kako mu nedostaje kuća, tu se ja momentalno aktiviram iz alfa stanja i nastavljam da pričam sa prodavcem na srpskom. On nas ‘podučava’ da obavezno uđemo u srpski paviljon na ulaz za stampu i da ja tim Kinezima na ulazu kažem da sam iz Srbije i da neću da čekam.
Ćao – ćao, hvala za savet nasem Novosađaninu. 'Nabacujem' ljubazno-odlučni izraz lica, nastupam na najvišem nivou, nije mi baš lako…ali uspelo je! Maks i ja ulazimo bez čekanja! Kolona ljudi iza nas, dugačka bar 200 metara i izsavijana kao zmija, verovatno misli da smo novinari (jer se niko ne dere na nas).
Srpski paviljon je oblika kocke i sagrađen je od raznobojnih, fleksibilnih elemenata koji podsećaju na velike lego kocke ili gajbe za piće. Naslagane jedna na drugu daju čvrstu konstrukciju. U strane paviljona, 'kockama' raznih boja, utkani su nasi narodni motivi. Izdaleka paviljon podseća na narodni ćilim.
U sredini paviljona je simbolično predstavljena vremenska mašina. Sistem zupčanika koji se okreću. Otkucavaju kao sat.
Kretanje kroz vreme za mene počinje gledanjem izloženih fotografija Srbije i Beograda. U svakom drugom momentu trivijalan, utisak za mene postaje strašno jak. Sva kipim od osećanja. Maks odmah želi na štand sa reklamama za putovanja u Srbiju. Ja još uvek ne mogu da nađem Hram Sv. Save ili Narodnu Biblioteku u mnoštvu fotografija. Maks kaže da ga ne zanima gde sam živela u Beogradu i uporno hoće na putovanja. Pokazujem mu ipak Novi Beograd, mladi Beograd, objašnjavam nekad i sad, s'ove i s'one strane reke… Vučeni gomilom (i Maksom) stižemo do tezge sa srpskim turizmom. Maks odjednom kao da se zalepio, ne mrda, ne progovara, gleda. Ovaj čovek baš voli Srbiju, mislim se. Posle mi priznaje, mnogo su mu se svidele devojke koje rade na štandu, kaže neverovatno su lepe! Eto jos jedne dobre srpske dimenzije na Svetskoj Izložbi 2010.
Na sličan način, ne čekajući nepregledne redove, uspevamo da uđemo preko VIP ulaza u još tri paviljona – španski, odlični belgjiski (EU) i nemački, uvek zapanjeni kako nam je tako nešto uopšte pošlo za rukom. Već je pola deset uveče i trčimo prema Francuskom. Maks je polu Francuz i želi da vidi još samo taj, makar na kratko jer smo jako umorni. Nema gužve? Da, zato što je već zatvoren. A već smo smislili dobru priču za VIP ulaz…
Za rastanak odlazimo na vrh nebodera Jin Mao, visokog skoro pola kilometra. Na 87. spratu u kafeu 'Oblak' nazdravljamo jedno drugome i zahvaljujemo za nezaboravno popodne. Ipak smo imali prilike da vidimo Nanjing ulicu te večeri, doduše iz ogromne daljine i iz ptičije perspektive.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
