Kipar: Pola veka podele u Nikoziji

Posle strašne trodnevne bure usred Sredozemnog mora, pristali smo u mirnu luku Limasola.

Cela kiparska obala bogata je istorijom, takođe i Limasol, u kome su se venčali Ričard Lavlje Srce i Berengarija, za vreme Trećeg krstaškog rata.

Blizu Limasola je tvrđava Kolosi, koju su izgradili krstaši sto godina kasnije, kada su se povukli na Kipar posle sloma iluzija o oslobađanju Jerusalima.

Kolosi su bili sedište Velike komande (komandarije) vitezova Reda svetog Jovana Jerusalimskog, a u četrnaestom veku preuzeli su ih Templari.

Vitezovi su posedovali vinograde na padinama obližnjeg Trodosa i u podrumima tvrđave pravili su vino pod nazivom „komandarija“.

I danas su obronci Trodosa pokriveni vinogradima sa vekovima starim sortama vinove loze, ksinisteri (bela) i mavro (crna), i još uvek se proizvodi komandarija.

Grožđe se kasno bere, suši desetak dana i onda cedi; vino je obogaćeno alkoholom; slatko je i jako.

Komandarija, sa istorijom dugom osam vekova, najstariji je svetski vinski brend.

Lokalni autobus me je po prašnjavom makadamskom putu odvezao do Nikozije.

Privukla me je prestonica, predstavljena na starim gravirima kao zvezda sa jedanaest krakova – bastiona, i izbor mesta za grad u centru ostrva, na ivici gole i suncem spržene visoravni.

Taj grad, spoj levantinskog, evropskog i turskog nasleđa, nekoliko godina pre toga je, kao i celo ostrvo, doživeo tragediju podele na grčki i turski deo posle turske invazije.

Sredinom grada protezala se ograda od bodljikave žice; ponegde su liniju razdvajanja činili zidovi zgrada i barikade od buradi i džakova s peskom, koje su prekidale ulice…

Od tog vremena, redovno posećujem Kipar, koji se menja – onaj prašnjavi put sada je autostrada; ali, linija razdvajanja („Zelena linija“) i dalje je tu, posle skoro pedeset godina..

Visoko drveće poraslo je unutar ruševina kuća, koje su se našle u „tampon zoni“.

Nekada se nije moglo preći na okupiranu stranu, u severni deo Nikozije, ali se sa najviše zgrade južnog dela, u ulici Lidra, mogla videti veličanstvena gotička katedrala Svete Sofije, mesto krunisanja kraljeva iz dinastije Lizinjana, pretvorena u džamiju sutradan pošto je Kipar osvojio Lala Mustafa paša, poturčeni Sokolović.

Sada se linija razdvajanja na Lidri može preći pešice. Severni deo izgleda kao ona Nikozija u kojoj sam prvi put bio.

Uske ulice, sa niskim zgradama, zanatskim radnjama, piljarnicama i uspavanim meštanima.

U obnovljenim otomanskim karavan-sarajima su modernije prodavnice i restorani.

Izbliza, Sveta Sofija izgleda još moćnije; njenu lepotu ističe u belo okrečena unutrašnjost.

U džamiju je pretvorena i druga gotička crkva, Svete Katarine.

Davnu prošlost upotpunjuju kuća Lizinjana i nadbiskupska palata iz četrnaestog veka, a još davniju stub iz Salamine, nekadašnje prestonice Kipra.

Južni deo grada već ima evropski izgled; dobija i prvi neboder.

Na trgu Elefterija nekada je bio oveći kamen, na postolju od čeličnih cevi, sa uklesanim tekstom o Titovoj poseti arhiepiskopu Makariosu.

Više ga nema.