Kirgistan (1): Zeleni pojas jedne zemlje

Na ovoj ogromnoj ravnici, naizmenično se smenjuju polja žita i stepa, a severno od grada Jekaterinburga tajga prekida monotoniju svojim visokim, mršvim borovima i brezama.

Grad Taškent, u Uzbekistanu, leži na vratima Tjen Šana, koji pokriva najveći deo teritorije Kirgistana i proteže se do ujgurske Kine, pa skoro i do Mongolije. Na severu, na granici između Kazahstana i Kirgistana, prostire se zeleni pojas zemlje, u samom podnožju planina, dužine više od 400 kilometara i širine 30.

Pojas ide od grada Taraza do Almatija, u Kazahstanu, ali se uglavnom nalazi u Kirgistanu.

Granica između ove dve postsovjetske države je uočljiva iz aviona – ne samo zato što ih deli ogromna gvozdena zavesa, nego i zbog zelenila koje nestaje čim se uđe u Kazahstan; odjednom, tačno tamo gde je granica, polja i njive se pretvore u smeđu prašinu pustinje.

Zeleni pojas postoji zahvaljujući vodi koja stiže sa planina, pre svega reci Čuj, ali i kanalu „Veliki Čuj”, koji ima tri glavna kraka i koji obezbeđuje vodom celu kirgisku severnu ravnicu.

Zapadni deo kanala su uglavnom izgradili zarobljeni nemački vojnici posle kraja Drugog svetskog rata, koristeći samo lopate i pijuke. Radnici iz celog Sovjetskog Saveza dovršili su izgradnju kanala tek tokom sedamdesetih godina.

Blizu reke Čuj, sa kazahstanske strane, preovlađuju močvare, a onda odjednom preuzima pustinja; sa kirgiske strane, stepa se i dalje uvlači među obrađena polja, ali već nekoliko kilometara dalje progutaju je njive.

Posle pada Sovjetskog Saveza, nadležne ustanove, zbog nemara i ravnodušnosti, dopustile su da se deo kanala i njihovi krakovi zapuše, i zato neka polja pate od hroničnog nedostatka vode. Moguće je videti stabljike kukuruza koje su već visoke i raskošne a neke druge koje su sasušene ili nedovoljno porasle.

Magistrala koja povezuje Biškek i veliko jezero Isik Kul – i koja prati dužinu zelenog pojasa – prostrana je, ali na njoj se pojavljuju rupe koje automobilisti moraju da izbegavaju da ne bi ošteteli svoja vozila. Nedostaje središnja linija i prašina se skuplja na ivicama tamo gde nema više asfalta.

Leti, samo nekoliko hrabrih vlati trave usuđuje se da raste na ivici puta; prašina ih ubrzo pokrije, zelenilo postane smeđe a suša odradi ostalo. Trava polako vene, a vetar koji automobili u prolazu pokreću ne može da osveži travu, samo je povija.

Između gradova Biškeka i Tokmoka, tačno na pola puta, postoji skretanje koje vodi u pravcu planina. Put je uzak, prolazi kroz polja žitarica i kukuruza, Tamo gde voda stiže iz kanala kukuruz je već visok, tamo gde ne stiže biljke su veoma male i neće stići do sazrevanja, na štetu paora koji obrađuje tu zemlju.

Kanal se negde zapušio i nikoga nije bilo briga da se potrudi da ga oslobodi.