Kirgistan (2): Lični užitak i svojina

Prosečna plata u Biškeku kreće se oko 300 evra mesečno, ali mladi, čak i sa fakultetskim diplomama, ne zarađuju više od sto evra. Državni vrh čine porodice, čiji se članovi međusobno ispomažu, posebno ekonomski. U Kirgistanu, institucija porodice je pravi „Veliki Drugi“, da se poslužimo rečima psihoanalitičara Lakana, što bi značilo da ima apsolutnu vrednost koja podrazumeva sveti, skoro religiozni, značaj. Mnogo je više od obične ideologije, kakvom je predstavljaju brojne komedije po bioskopima Biškeka – svima im je zajednički srećni kraj koji podrazumeva venčanje mladog para i što je moguće više dece. Mladi stupaju u brak rano, sa dvadeset godina, još uvek emotivno nezreli a stopa razvoda je, barem u Biškeku, veoma visoka. Neoliberalna globalizacija, sa svojim svetonazorom zasnovanim na ličnom užitku i svojini, ulazi u sukob sa starijim tradicijama i stvara snažnu zbunjenost među onima koji nemaju načina da prate dinamiku savremenog sveta. Demokratija ne ume da da odgovor na kontradikcije savremenog trenutka a sve očiglednija, ali i sve opasnija, posledica toga je islamizacija društva koje je do pre sedam godina bilo među najmanje religioznim društvima Centralne Azije. U Biškeku se može sresti veliki broj žena koje nose čador a džamije su za veoma kratko vreme nikle poput pečurki posle kiše i promenile panoramu grada. Kulturnu prazninu, koju demokratija nije bila u stanju da ispuni, popunili su saudijski misionari koji su ponudili sigurno utočište mladima koji šizofrenično žive užasnuti globalnom dinamikom dok u isto vreme gledaju na drevne tradicije nasleđene od predaka kao jedino moguće sklonište. Imami ne štede na finansijskoj pomoći za najsiromašnije. Međutim, jedna osoba ne deli jezivi pesimizam koji se oseća u Biškeku. U pitanju je Roza Otumbajeva, bivša predsednica ad interim, omiljena među Kirgizima. Elegantna, ljubazna i odlučna, sedi u kafiću u centru grada i rado govori o situaciji u zemlji: „Za demokratiju nije dovoljno sedam godina, potrebno je mnogo više vremena kao i napor svakog pojedinca. Kirgizi bi voleli sve i odmah. Revolucija 2010. bila je početak, a ne kraj.“ Saltanat, koleginica i prijateljica Ajnagulj, slaže se da se zaista stvari sporo popravljaju u odnosu na pre: „U planinskoj zemlji, pre svega u blizini jezera Isik Kul, nastaju male i srednje farme koje se bave stočarstvom, poljoprivredom ili turizmom. Neke preživljavaju a neke propadnu vrlo brzo. To nije važno. Važno je da su ljudi shvatili da više nije neophodno čekati na državu da odredi pravac kojim će ići, kao u vreme komunizma. Narod počinje da shvata da drži svoju sudbinu u sopstvenim rukama.“ Saltanat ima lice poput devojčice i pažljiv pogled kojem, izgleda, ne promiče ništa. Korača brzo dok ide na posao. Međutim, njen melodični glas ne uspeva da nadjača buku saobraćaja koja obuzima bulevar Biškeka. Kolone automobila satima se zadržavaju na raskrsnicama. Maršrutke, mali kombiji koji predstavljaju konkurenciju javnom prevozu, provlače se i stiskaju na svakom mestu ne bi li dobili dodatni metar ili sekundu.