Kirgistan (4): Svedočanstva prohujalih vremena

Jednospratna kuća ima štalu, saunu, podzemni otvor gde su se čuvale zalihe za zimu; iza kuće se nalazi radionica gde Vilhelm popravlja nameštaj, koji komšije više ne žele da zadrže u svojim kućama, i mala biblioteka, koja čuva sve veoma važne knjige za menonite: Bibliju, naravno, ali i knjige sa notnim beleškama, pošto su muzika i pevanje veoma važne za menonite.

Neke knjige su veoma stare i imaju više od 100 godina. Vilhelm skuplja i čuva sve što može da svedoči o istoriji menonita i sela: kad se neka porodica iseli, Vilhelm pokupi sve ono što oni odluče da ostave (ili da bace) i stavlja u svoj muzej. Često su sami stanovnici Rotfronta ti koji dobrovoljno donesu Vilhelmu nešto što je njima drago i vredno.

Iza kuće nalazi se bašta gde raste voće i povrće.

Nemiran pas trči od jednog kraja do drugog: bašta je njegovo carstvo.

Na bašte nastavljaju se njive, a onda, odjednom, planine: prvo se uzdiže red golih bregova, a onda zeleni obronci koji sežu do neba.

Po vrhovima, koji stoje nepomični i metafizični, oko hvata samo belinu snega. I ništa više.

Noću, planine nestaju u mraku a blistaju samo zvezde i brojni sateliti koji okružuju planetu, i koji se brzo kreću od severa ka jugu ili obrnuto.

Vilhelm nije iz Rotfronta ali je odlučio da živi u Kirgistanu.

Preselio se u ovaj kraj iz Nemačke pre nekoliko godina da bi predavao nemački jezik u osnovnoj školi: „Na početku je bilo teško. Deca su uvek imala neki izgovor da ne dođu u školu, jedanput su morali da pomognu roditeljima na njivi, drugi put su morali da nadgledaju mlađeg brata ili sestru…“ – Vilhelm je onda odlučio da ide da pokupi svako dete, ujutro pre škole, a često je držao čas i u svojoj kući. Uspeo je u svojoj nameri i deca su postala redovna. – „Makar samo da ne čuju više kako taj dosadni Nemac viče što ne idu u školu“, kaže Vilhelm smejući se.