Kirgistan (5): Priče o ovom i boljem svetu

To je dijalekat zapadnog („pruskog”) nemačkog, koji se obogatio prvo poljskim a onda ruskim rečima, izrazima i sintaksom.

Menoniti svuda po svetu govore jezik koji lingvisti zovu „plautdič” (Plautdietsch), gde „dič” znači „Deutsch” (nemački) a „plaut” „nizak”. Pridev „nizak” ne sme da se shvati kao pejorativan: plautdič ne vredi manje od književnog nemačkog, nego jednostavno je drugačiji idiom.

Svaki dijalekat ima svoj dignitet i ne vredi manje od službenog jezika, koji je nacija uzdigla na nivo književnog jezika. Plautdič se nažalost polako gubi, a uskoro će verovatno i sasvim nestati.

Vilhelm je imao zadatak da nauči decu (nemačku, rusku i kirgisku) književni nemački. Visok i mršav, sa plavim očima i brkovima, Vilhelm sa strašću priča o svom poslu, koji je sada napustio pošto je otišao u penziju: „Moj cilj je bio i da ovdašnja deca upoznaju svet koji je za njih dalek i tuđ, da saznaju šta je Nemačka i šta je Evropa. Neki su dobili i stipendije i studirali u Nemačkoj. Nije mi cilj da više vole taj svet, da misle da je taj svet bolji od ovoga. Hteo sam samo da saznaju da postoji još nešto osim Rotfronta i da mogu da biraju gde će i kako da žive. Svejedno mi je da li sada u Berlinu rade u nekoj firmi ili su se vratili ovde, oženili se i bave se stočarstvom ili poljoprivredom. Ne postoji svet koji je bolji od drugog, svako neka bira gde će da živi – ali svako ima pravo da upozna i da vidi i druge svetove, a samo onaj koji ih je video moći će da odluči gde može bolje da se ostvari.” – Vilhelm podseća da su, posle pada Sovjetskog Saveza, mnogi ljudi napustili selo, otišli da žive u Nemačkoj, a mladi Kirgistanci su obično izabrali glavni grad Biškek, koji je udaljen oko 60 km od sela. – „Gorbačov i perestrojka su bili katrastrofa za Kirgistan” – dodaje Vilhelm – „Kirgistan je veoma siromašna zemlja. Barem su ranije pare dolazile iz Moskve. Sad predsednik Kirgistana Žaparov mora da moli Putina da mu dâ neku siću kako bi mogao da popravi puteve koje je, kao i svake zime, oštetio mraz”.

Vilhelm je primetio da se poslednjih godina Kirgizi, Rusi i Nemci ne druže puno kao ranije.

Kao da su godine rata već postale istorija i Nemci više ne osećaju zahvalnost prema onima koji su ih spasli; ali i Kirgizi se sve više i više zatvaraju u svom nacionalnom ponosu, dok Rusi uglavnom napuštaju selo i idu u Rusiju.

To je još jedno svedočenje o protivrečnosti našeg vremena: što više svet postaje globalniji, to se više narodi i različite etničke grupacije zatvaraju u sebe. Uprkos tome, Rotfront ostaje sjajan primer suživota među narodima, takvog suživota koji Evropa i dalje nije uspela da dostigne.