Kirgizija: Podnožje nebeskih planina

„Voda jezera prekrasna po svojoj prozračnosti i svetlo plavoj boji, ali je slana i nepogodna za piće“, napisao je ruski istraživač Semjonov Tjen-Šanski.

Kao i u svim zemljama u kojima postoji usmeno prenošenje kolektivnog pamćenja, mnogo legendi vezano je za ovo jezero.

U svakoj od legendi devojačke suze mu daju slankast ukus, iako je ono jedno od najvećih planinskih jezera u svetu.

Neobične formacije stena od crvenog peščara, koje smo videli duž obale, takođe su povod legendama; za jednu od njih, „Razbitoe serdce“, raspuklu stenu u obliku srca, ostavljam vam da sami smislite legendu.

Ali, jedna od legendi čini mi se da ima osnova, a zabeležio ju je upravo Tjen-Šanski. Veliki Tamerlan je sa vojskom krenuo iz Samarkanda da osvaja istok.

Prolazeći pored jezera, naredio je svakom vojniku da ponese po jedan veći oblutak, koji je trebalo da stavi na zajedničku gomilu; na taj način je dobio brojno stanje vojske.

Kada se istim putem vraćao, posle mnogih bitaka i pobeda, svaki vojnik je uzeo oblutak sa gomile; ono kamenje koje je preostalo, predstavljalo je broj vojnika kojih više nije bilo.

Sami sebi podigli su spomenik! Ali, jezero nema samo romantičnu stranu. Neki izvori tvrde da je sa njegovih obala u srednjem veku krenula kuga, koja je prepolovila stanovništvo Evrope.

Karakol je grad na istočnoj strani jezera u podnožju planinskog lanca Tjen Šan.

Osnovan je pre sto pedeset godina kao rusko utvrđenje, posle osvajanja Kirgizije, da osigura carstvo sa istočne strane.

Uskoro je nerodica kod kuće privukla u ovaj plodan predeo doseljenike iz centralne Rusje, koji su u gradu ostavili „liciderska srca“, arhitekturu i ukrase drvenih kuća, koje su poneli is zavičaja (Rusi, koje smo sreli, sada bi se rado vratili nazad).

Sovjetsko vreme, u kome je Karakol bio baza za testiranje torpeda, donelo je tipične kolektivne stambene zgrade. Od istorijskih spomenika, sačuvana su dva verska, sagrađena na prelazu u 20. vek.

Drvena pravoslavna crkva Svete Trojice, koja je u sovjetsko vreme bila i dom kulture, i džamija, drveni hram kineskih muslimana Dungana, koji je napravljen po ugledu na kineske pagode.

Iz Karakola su se istraživači upućivali u neistražene vrleti Tjen Šana.

Najpoznatiji od njih, Nikolaj Prževaljski i sahranjen je ovde. Sam grad je nosio ime Prževaljskij dva puta: jedanput je kumovao car, drugi put Staljin; prvobitno je ime vraćeno posle sticanja nezavisnosti Kirgizije.

Prževaljski je bio strastveni istraživač, koji je na četiri istraživačke misije u centralnoj Aziji prepešačio preko trideset hiljada kilometara; otkrio je niz novih vrsta životinja (gazela, ovca i konj prževaljski), ptica, insekata i biljaka.

Umro je pošto je popio vodu sa obližnje reke Ču zaraženu tifusom; ostavio je amanet da se na spomeniku napiše samo: „Putešestvenik Prževaljskij“.

Obližnji muzej posvećen je njegovim istraživanjima i susretima sa stanovnicima centralne Azije o kojima je, kako je izveštavao Petrograd, imao veoma nepovoljno mišljenje.