Klima u senci Černobilja

„Napokon su počeli da se naziru obrisi Jedinice četiri Nuklearne elektrane Černobilj – ćutke su zurili u nju. Krov dvadesetospratnice je zjapio, njeni gornji nivoi su pocrneli i pretvoreni u gomilu šuta. Mogli su da vide razbijene ploče armiranog betona, prevrnute grafitne blokove i, tu i tamo, svetlucava metalna kućišta gorivih sklopova iz jezgra reaktora”, piše Adam Higinbotam u kultnoj, nedavno i na srpski prevedenoj knjizi „Ponoć u Černobilju”, opisujući prvi konakt jedinice za izviđanje koja je iz oklopnih vozila merila nivo radioaktivnosti nakon nesreće 26. aprila 1986. godine.

Duga senka incidenta koji se, u složenom čvoru ljudskih grešaka i loše tehnologije, nemara i prikrivanja, kukavičluka i nadljudske hrabrosti, dogodio nadomak grada Pripjata u Ukrajini, gde se danas prostire takozvana Zabranjena zona, već decenijama se proteže nad svakom diskusijom o nuklearnoj energiji.

Černobilj je ostavio trag na svetskoj politici i modernoj kulturi. Po Higinbotamovoj detaljnoj i uzbudljivoj dokumentarnoj knjizi napravljena je HBO serija „Černobilj”, a istovremeno, često se kaže da je tadašnji Sovjetski Savez bio presudno uzdrman iznutra ovom tragedijom. Senka Černobilja prekriva i jedno od najsloženijih pitanja našeg doba: kako zaustaviti klimatske promene, a zadržati savremeni način života?

Naime, nuklearni reaktori praktično ne koriste fosilna goriva zbog čijeg bespoštednog sagorevanja se inače u atmosferu emituje ugljen-dioksid (CO2) i raste globalna temperatura, a kako su nuklearni reaktori izuzetno efikasni, održivi i pouzdani proizvođači električne energije, oni bi, spekulativno, mogli da sasvim zamene termoelektrane i praktično sve druge izvore energije koji dovode do emisije CO2.

Tako bi se klimatske promene na relativno jeftin, brz i ostvariv način zaustavile bez žrtvovanja savremenog komfora, a ekonomski i energetski sistemi ne bi trpeli nikakve potencijalne gubitke, piše Slobodan Bubnjević za portal Klima101.rs.

Nevolja sa ovim lukavim planom je, međutim, u Černobilju i onom što poručuje – razoreni reaktor, danas zaliven u betonski oklop usred radioaktivne Crvene šume neprekidno podseća na jezivo, drugo lice nuklearne energije i otvara pitanje: da li primamljivo nuklearno rešenje znači da bismo jedan veliki globalni rizik (zagrevanje planete) samo zamenili drugim (nuklearne katastrofe)?

Šta je prava perspektiva?

Nedavno su, pre oko mesec dana, svetski mediji preneli vest kako je došlo do nuklearnog incidenta u elektrani u kineskom gradi Taišan, uz maglovite opaske kako su vlasti Kine prikrivale podatke o tom događaju.

Ispostaviće se, u potonjoj lavini vesti iz Taišana, da događaj nije bio ništa značajno, da su svi podaci dostupni, da ni do kakvog curenja radijace nije došlo, da nema radijacije u okruženju i da se u obližnjem Japanu ništa ne registruje, kao i da ova impresivna, savremena elektrana uopšte nije kineski produkt, nego rešenje viđeno za budućnost Evrope, proisteklo iz tradicionalno naprednog francuskog nuklearnog programa.

Taišan je, naime, globalno važan projekat za planiranje razvoja nuklearki – reč je o elektrani čija dva reaktora rade na mreži tek dve godine i imaju ukupnu snagu na pragu od oko 3300 megavata (što je više od trećine energetskih kapaciteta Srbije samo u jednoj elektrani).

Ovi gigantski reaktori treće generacije su prvi izgrađeni po dizajnu koji je poznat kao evropski reaktor sa parom pod pritiskom (EPR) i od kojih se, zbog bezbednosti, očekuje  da mogu igrati ulogu u smanjenju emisije CO2.

Komentarišući panične reakcije na događaj iz juna ove godine, kineski nuklearni fizičar koji radi u SAD, Li Nang je rekao da „mediji nisu raspoloženi da rizik stave u pravu perspektivu”. Pitanje je, međutim, šta je prava perspektiva.

Energija i njeni demoni

Mišljenja su, naravno, podeljena. Dok nema incidenata, nuklearna energija omogućuje brojne blagodeti, pre svega zbog zapanjujuće količine energije koja se oslobađa u reaktoru.

Tako se, na primer, u PWR reaktoru sa vodom pod pritiskom, kakav je obližnji u NE Krško u Sloveniji, kao gorivo koristi uranijumov dioksid u prahu, sabijen u tablete od 8×9 milimetara.

Samo jedna ovakva minijaturna tableta uranijumskog goriva oslobađa energije koliko i jedna tona uglja, 2,5 tone ogrevnog drveta, tri bureta od 200 litara nafte ili 500 kubnih metara zemnog gasa.

Zagovornici nuklearne energije sa pravom ističu kako je nuklearna energija jeftina, ojačava ekonomiju i povrh svega, čista jer za razliku od termoelektrana (na kojima je gotovo sasvim bazirana energetika u Srbiji) ne dovodi do emisije CO2. Zato se, nakon gašenja reaktora posle Černobilja, početkom 21. veka značajan broj zemalja bio vratio nuklearnoj energiji, što je nazivano nuklearnom renesansom.

Međutim, sve se promenilo 11. marta 2011. u ranu zoru, kada je čudovišni cunami pogodio japansku nuklearnu elektranu Fukušima 1. Serija nesrećnih događaja, uprkos svim merama bezbednosti, pa čak i požrtvovanju japanskih operatera koji su sebe svesno izložili ubitačnoj radijaciji, dovela je da zastrašujućeg incidenta. Nakon ove nesreće širom sveta zatvoreno je na stotine reaktora.

Tekst u celosti čitajte na portalu Klima101.rs.