Klopa u književnosti: Hrana, vino i sto pun prijatelja

Hrana, pak, pruža trenutnu sreću. Paella, choucroute garnie, lonac pun tripes a la mode de Caen, kao i mnoga druga tradicionalna seljačka jela garantuju veselje. Za stolom se vodi najbolji razgovor. Poezija i mudrost prave mu društvo. Prave muze su kuvarice. Mačke i psi nikad se mnogo ne udaljavaju od kuhinje koja je stalno u pogonu. Nebesa su lonac čilija što ključa na peći. Kada bih pisao o najsrećnijim danima svog života, mnogi bi bili u vezi s hranom, vinom i stolom punim prijatelja.

Mogla bi se sastaviti čitava antologija nezaboravnih obeda u nečijem životu i bolje bi se čitala od uobičajenog štiva te vrste. Recite pošteno, šta više volite: opis prvog poljupca ili sarme od kupusa dovedene do savršenstva?

Priznajem da se bolje sećam šta smo nekada jeli nego šta smo u to vreme mislili. Naročito su mi živa sećanja na daleke dane između 1944. i 1949. u Jugoslaviji, kada smo uglavnom gladovali. Crno tržište je cvetalo. Žene su trampile burme i svileni veš za šunku. Ponekad bi nas neko, u vreme dok su svi gladovali, pozvao na pravu zabranjenu gozbu.

Počeću od dana kada sam shvatio da je hrana nešto više od punjenja stomaka. Imao sam devet godina. Jeo sam burek Dobrosava Cvetkovića i još mogu, kad sklopim oči, da ga vidim i osetim njegov ukus.

Burek je vrsta pite od kora filovanih mlevenim mesom, sirom ili spanaćem. Jede se na Bliskom istoku i Balkanu. Kao danas pica, obično je dobar ma gde ga kupili, ali može biti i pravo umetničko delo. Otac mi je pričao da su, kada se Dobrosav povukao iz svoje pekare u Skoplju, gradonačelnik i njegovo društvo poslali za njim policijsku poternicu i vratili ga u lisicama! „Dobrosave“, rekli su mu kada su došli da ga posete u samici, „kako si mogao to da nam uradiš? Napravi nam bar jedan oproštajni burek, a onda idi gde ti srce želi.“

Jeo sam taj famozni burek pre ravno 44 godine, jednog hladnog zimskog jutra, dok je padao sneg. Dobrosav ga je krišom pravio u kuhinji i prodavao odabranim mušterijama koje bi obično kucnule na vrata i ulazile poput tajnih agenata. Tog dana, kada sam bio njegov gost, zahvaljujući svom sirotom ocu, koji je već emigrirao, a nekad bio veoma dobar prema Dobrosavu, burek je bio s mesom. Pojeo sam svaku masnu mrvu koja mi je ispala iz usta na sto dok me je stari Dobrosav posmatrao kao mačka pticu u kavezu. Hteo je da čuje moje mišljenje. Shvatio sam da to nije slučajno. Dobrosav je znao ono što drugi burek-majstori nisu. Verujem da sam mu to i rekao. To je bio moj prvi izliv strasti prema nekom kuvaru.

Potom, bila je tu moja tetka, Ivanka Bajalović. Kad god bih „očistio“ tanjir, tužno bi mahnula glavom: „Jednog dana“, govorila je, „napraviću toliko hrane da nećeš moći da pojedeš.“ S mojim tadašnjim apetitom to je izgledalo nemoguće, ali joj je ipak pošlo za rukom! Našla je ogroman lonac u kojem se obično kuvala supa i napunila ga pasuljem toliko da bi mogla da „nahrani vojsku“, kako su govorili susedi.

Svaki Srbin, bez obzira na pol ili uzrast, ima mišljenje o tome kako se spravlja to jelo. Neki ga vole gusto, drugi čorbasto. Između tih krajnosti je mnogo nijansi. Skoro svi dodaju slaninu, svinjska rebarca, kobasice, papriku i biber. Ali to je već klasno pitanje. Više klase ga spremaju posno, niže masno. Moja tetka, školovana u Londonu, koja i danas govori engleski s britanskim akcentom, spremala ga je kao žene kopača: bio je ljuto začinjen.

Mom teči, mršavku, čudu prirode, svako je zavideo jer je mogao jesti vasceli dan, a da ne dobije ni gram u težini. Žao mi je što moram priznati da nemam pojma koliko smo, zapravo, pojeli tog dana. Ali neću pogrešiti ako kažem da je bilo negde između tri ili pet vrhom punih tanjira. Bili su to „evropski“ tanjiri za supu, lepi i široki, u koje je mogla da stane tona pasulja. U letnje popodne jeli smo na velikoj terasi dok su nas komšijska njuškala gledala vukući recke. U jednom trenutku, sećam se, stropoštao sam se na pod.

Činilo mi se da umirem. Teča je i dalje petljao s kašikom u ruci, lica zabijenog u tanjir. Nastao je tajac. U početku smo svi čavrljali i šalili se, ali je tada tetka, na ivici snage, otišla da prilegne. Bilo je još pasulja, ali ja sam bio gotov, nisam mogao ni da se maknem. Najzad se i teča izvalio na krevet, a ja sam ostao sam za stolom. Bila je nepodnošljiva vrućina, sunce je zalazilo, u glavi mi se mutilo, a ja sam pomišljao: „Verovatno se prase baš ovako oseća.“

Prevod: Vesna Roganović

(Iz knjige eseja Čarlsa Simića Anđeli na žici za veš, Arhipelag, Beograd, 2021)