Knjižara ili mala porodična priča u Prijepolju: Mi smo za trajanje

Zora je počela da radi 1972. godine.

– Gotovo ceo svoj radni vek provela sam ovde, otišla u penziju ali i sada sam tu, jer kao da bez nje ne mogu, smeje se diskretno Zora, sa kojom razgovaram kako bi se sve složilo u tu porodičnu priču. Naime, pored Zore, koja i sada ujutru porani, u knjižari rade njen sin Miloš i snaha Tanja. Miloš priča da često Prijepoljci koji su odselili, pa navrate, kažu:“Na glavnoj ulici se još nije promenila samo knjižara i Zora“. Pa, biće da je tako. Nestale su prodavnice, privatne radnje i zanatlije, navike. A Zora se seća.

– Nekada je sve bilo jednostavnije. Sve su sveske bile iste, iste boje, proizvodila ih „Mladost“ iz Ćuprije. Kad deca dođu, treba samo da kažu da li će sa kockama ili linijama i sa koliko listova, 40,60 ili 100. Sada su na sveskama razne slike, pa se po njima i sveske dele na „muške“ i „ženske“. Priča Zora i malko joj neprijatno kad je pitam kako to da se nije promenila ni kao trgovac, a ni izgledom?! I sada je, kao što je pamtim kroz godine, ljubazna i odmerena. A radi 47 godina. „Takva sam priroda, valjda. Na poslu ne treba pokazivati preterano emocije. Važno je svakoga saslušati i nikada, za ovoliko godina rada, nisam imala ni jedan nesporazum ili nepriliku. Strpljenje je uslov za rad sa ljudima“.

A kako je priča iz knjižare prerasla u priču o knjižari i „porodičnoj manufakturi“? Miloš Vujičić pripada onoj grupi odbojkaša koji su proslavili Prijepolje. Igrao je osam godina vrhunsku odbojku u Smederevu i Kragujevcu, ostvario internacionalnu karijeru najpre na Kipru, potom u Francuskoj. Bio je najbolji srednji bloker Srbije i Crne Gore kao napadač, nadomak reprezentacije. Imao je 26 godina kada se teško povredio i zbog toga je morao da okonča svoju sportsku karijeru, jer je bila reč o „ahilovoj tetivi“. Iako je redovno upisao ekonomiju, sportu je podredio studije. Mislio je da će kroz sport obezbediti egzistenciju, da će odabrati mesto u kome će živeti. Najvažnije mu je bilo da putuje jer mu je to bila strast. Nije ni pomišljao na Prijepolje. Ali, tokom oporavka od povrede bilo mu je jasno da neće dostići vrhunsku formu i to je za njega bio veliki šok. No, iz tog neraspoloženja izvukla ga je Tanja. Ona je takođe trenirala odbojku i naravno da je bilo logično da se druže. Tanja je Milošu bila velika podrška da ne klone duhom jer nije lako kada neko koga gledaju na televiziji dođe da radi u malu knjižaru.

– Mala je zato što Miloš ima svih 198 santimetara i broj cipela 48, nasmejano dobacuje Tanja.

– Zapravo sve je počelo pre 10 godina kada su mama i tata otišli po robu, a mene zamolili da radnja ne bude zatvorena. Tanja je bila uz mene jer se ama baš nisam snalazio, nisam znao gde je šta, koliko košta. Čak su kupci pomagali jer su sve bolje znali od mene. Tanja nije imala tremu kao ja, bila je pragmatičnija i tako sam i odlučio da se posvetim ovom poslu. Naravno, uz Tanju koja je uvek ljubazna, nasmejana, ima strpljenja, ima ideja, puna je volje, radosno ide na posao svaki dan, voli lepe stvari, voli da bira, da preporuči. Kad je mama otišla u penziju, odlučili smo da knjižara nastavi da radi. Više se nije mogla zvati „Vuk Karadžić“ prema zakonu, no mi smo onda dali naziv samo knjižara da bi zadržali tu tradiciju. Koliko je to sastavni deo ovoga grada govori i anegdota da su neka deca mislila da se ja zovem Vuk Karadžić jer su im govorili da to što traže ima u Vuka Karadžića! Tako, idući na posao kroz park, dešavalo se da najmlađi učenici koje su učiteljice dovele, prekinu igru da bi mi mahali i zovu me – čika Vuče! Meni je žao što se ovde malo posvećuje pažnja upravo tom tradicionalnom, što se ne čuvaju neke vrednosti. Drago mi je, na primer , što je vlasnik ovog lokala, gospodin Bogdanović, zadržao drvenariju, tako je ostao taj stari izgled koji podseća na nekadašnje dućane na ovoj ulici, kaže Miloš.

Tanja i Miloš su proširili asortiman, uveli su i program daroteke, putni program, prvi su počeli da prodaju knjige i sada sarađuju sa svim relevantnim izdavačima. Najveći im je kompliment kada neko kaže:“Vala, ako ne nađem ovde, neću nigde. No, umeju i oni da dodaju: „Ono što nemamo, vama i ne treba“.

– Ovo i jeste porodična manufaktura. Mi smo posvećeni poslu kao detetu. Može se pristojno živeti od rada, uz puni angažman. Smatramo da treba ulagati strpljivo jer smo mi za trajanje, kaže Miloš. Tanja se slaže. Ona je izabrala knjižaru jer je u njoj Miloš. LJubav se prenosi i na posao. Zato je, valjda, od onih lica koje vam „razvedre“ dan.

– Na ovom poslu učite o ljudima. Postanete bliski, pričaju nam i svoje probleme, traže savete, ostave poruku, novac, pošiljku za nekoga. Imaju poverenje. To je najvažnije, kaže Tanja.

I tako, Zora sa svojim iskustvom, Miloš sa voljom i Tanja sa entuzijazmom čine knjižaru jednim od onih mesta po kojima Prijepolje još podseća na sebe.