Prva strankinja među srpskim kneginjama i kraljicama 19. veka: Ko je bila kneginja Julija Hunjadi Obrenović?

– Tako Julija Hunjadi postaje prva strankinja među srpskim kneginjama i kraljicama 19. veka, ističe istoričar Uroš Milivojević autor knjige „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović”.

Mihailo Obrenović proterani srpski knez svrgnut sa prestola 1842. godine sredinom 19. veka bio je već u kasnim dvadesetim godinama. Knez Miloš je svom jedinom preostalom sinu iz braka sa kneginjom Ljubicom sve više nametao pitanje ženidbe. Mihailo je imao nekoliko kraćih ljubavnih veza iza sebe. Sa Slovenkom Marijom Berghaus dobio je 1849. godine vanbračnog sina Vilhelma – Velimira.

Mariju je Mihailo velikodušno snabdeo mirazom, dok je brigu o sinu lično preuzeo u Beču 1856. godine.

Zabeleženo je da je stari knez Miloš, koji je i sam imao brojnu vanbračno rođenu decu, prilikom susreta sa unukom 1858. godine, dečaka nežno uzeo u krilo, ljubio u kosu i plakao. Ali Vilhelm – Velimir kao nezakoniti potomak, nije mogao da nasledi presto Obrenovića.

Kada je Mihailo napunio 29 godina, Miloš se ozbiljno raspitivao i za ćerku kneza Štirbeja iz Vlaške, a zatim i za kćer bečkog bankara barona Sine. U oba slučaja do braka nije došlo zbog Mihailovog odbijanja. On je nameravao da se oženi nemačkom plemkinjom čije ime nije ostalo zabeleženo. Ovoga puta Mihailova ženidba propala je zbog nepristajanja devojačkog oca.

Najzad, Mihailo, se u Beču upoznao sa mađarskom groficom Julijom Hunjadi, koju je isprosio u maju 1853. godine.

Kneginja Julija Obrenović – portret koji se pripisuje Urošu Kneževiću oko 1865. godine – Narodni muzej u Beogradu

Johanes Bes – Knez Mihailo Obrenović 1862. godine – Muzej grada Beograda

Rođena u Beču 1831. godine Julija je pripadala uglednom mađarskom plemstvu. Njena porodica isticala je da vodi poreklo od slavnog junaka iz 15. veka – Janoša Hunjadija opevanog i u srpskim narodnim pesmama kao Sibinjanin Janka. Ipak, to nije bila istina, već „geneološka legenda”, budući da se niz muških potomaka Janoša Hunjadija ugasio početkom 16. veka. Julijina porodica dobila je prezime po grofoviji iz koje su poticali.

Julija je ime dobila po majci. Zahvaljujući društvenim vezama Julija je u mladosti bila predstavljena na bečkom dvoru gde je na sebe skrenula pažnju i samog cara Franca Jozefa.

Babo dao pristanak uprkos protivljenju

Knez Mihailo je Juliju Hunjadi upoznao u visokim krugovima austrijskog plemstva. Zbližili su se i počeli da razmatraju sklapanje braka. Julijina porodica nije se protivila. Mihailo je pismom zatražio pristanak i blagoslov oca Miloša.

Uzdržan znog Julijinog porekla i rimokatoličke vere, Miloš je ipak dao pristanak. Čestitku je uputio preko starog prijatelja Vuka Karadžića. Miloševu rezervisanost delile su i pristalice Obrenović, ali i srpska javnost u Hazburškoj monarhiji, kao i u kneževini Srbiji.

Ilija Garašanin, koji je u to vreme bio u taboru ustavobranitelja, pisao je u junu 1853. godine jednom prijatelju: „Knjaz Mijajlo kanda nije pogodio sa svojom ženidbom. Nije ta frajla ni tako lepa, vele, ali je vaspitana i izobražena (obrazovana) devojka. Oni se moradu najpre venčati u nemačkoj a posle u grčkoj crkvi. Deca će ostajati u našem zakonu”.

Janoš Hunjadi drvorez oko 1488. godine

Grof Koloman Hunjadi Ketelj – brat kneginje Julije u dvoboju hteo da ubije njenog lubavnika Arenberškog

Garašaninove informacije ipak nisu bile u potpunosti tačne. Mihailo i Julija venčali su se 1. avgusta 1853. godine u ruskoj kapeli u Beču. Venčanje je obavio ruski arhimandrit dok je kum bio ruski ambasador baron Peter Mejendorf.

Novosadski Srpski dnevnik nekoliko dana posle venčanja obavestio je čitaoce „da je Knjeginja bila sjajno ukrašena”.

„Sveta je otmenoga mnogo bilo. Proteklo je vekova, da ovako sjajnog brakosočetanija bilo nije. Mladoženja i nevesta zasuti su bili dragim kamenjem, tako da je moralo na njima dragocenih stvari bar 40.000 dukata biti”, beleži Dnevnik.

U drugom izveštaju bilo je naglašeno da je „stari knez Miloš svojom bogatom odeždom privukao veliku pažnju bezbrojnog okupljenog sveta, koji ga je posmatrao kao nekog od starih srpskih vitezova”.

Mladenci su na dan venčanja sklopili i bračni ugovor u šest tačaka. Prvim članom Mihailo i Julija obavezali su se jedno drugome na međusobnu ljubav, vernost i pomoć u braku. Ostalim članovima ugovora precizirali su materijalne strane braka, dok je poslednji, 6.član predviđao nadležnost austrijskih sudova u slučaju bračnih sporova, uključujući i razvod braka.

Mihailo i Julija u prvo vreme živeli su u Beču, često putujući po banjama Austrije. Neretko su bili pozivani na dvor gde su prisustvovali balovima. Mihailo je poželeo da se trajno skrase. Njegov izbor pao je na poljsko dobro Ivanka u Ugarskoj. Ivanka je važila za imanje u lepom kraju, nedaleko od Požuna (današnje Bratislave u Slovačkoj).

U Ivanki su Mihailo i Julija živeli sve do Mihailovog povratka u Srbiju 1859. godine. Milivoje Petrović Blaznavac tvrdio je kako se Milošev naslednik, „kao sin bogatog oca i usled druženja sa švapskom aristokracijom prelio u tuđinca”.

Miloš ipak nije bio zadovoljan činjenicom da mu se jedini preostali sin oženio strankinjom, uz to i katolkinjom. Svoje nezadovoljstvo knez Miloš odavao je samo najbližem krugu prijatelja i saradnika. U javnosti je uvek iskazivao poštovanje prema Juliji i slao joj skupocene darove.

Međutim, knez je imao i određene uslove. Zahtevao je da mu se, prilkom susreta Julija obraća isključivo na srpskom jeziku. Prema preporuci Vuka Karadžića, kneginji je časove srpskog davao Đura Daničić. U to vreme jedan od najuglednijih srpskih filologa, Daničić je ostao blizak Obrenovićima pa je kasnije časove srpskog davao i Nataliji Keško ženi kneza i kralja Milana Obrenovića.

Pokazalo se da je Julia bila marljiva Daničićeva učenica. Progovorila je srpski jezik, doduše sa određenim teškoćama. Mihailo je redovno obaveštavao oca o svojim poslovima, a i knez Miloš je, preko pisara, otpisivao, ponekad pišući i odvojeno „ljubeznoj kćeri Juliji”. Ona se Milošu obraćala sa „moj dragi otac” i pisma njemu potpisivala sa „tvoja pokorna ćerka”.

Knez Mihailo se posle dugog perioda progonstva početkom 1859. godine iskrcao u Smederevo i tako ponovo stupio na tlo Srbije.

Đurina „Dobrodošlica Svetloj Gospođi Kneginji Naslednikovici”

U proleće 1859. godine Mihailo je krenuo na svojevrsnu turneju po evropskim prestonicama. Pridružila mu se i Julija koja je do tada boravila u Ivanki. U Londonu su knez i kneginja predstavljeni kraljici Viktoriji. Posle Pariza gde su upoznali cara Napoleona Trećeg i Berlina, Mihailo je doputovao u Beč gde je ostavio suprugu, te se vratio u Beograd.

Kneginjin nedolazak u srpsku prestonicu pravdan je činjenicom da za nju još uvek nije bio pripremljen kneževski konak. Najzad, u julu 1859. godine Julija je doputovala parobrodom u Zemun, odakle je prešla u Beograd. Kneginju je u Zemunu dočekao suprug, kao i delegacija od oko 30 uglednika iz Beograda, među kojima su bile i „gospe od svetle knjaževske porodice”.

Grb dinastije Obrenović i danas stoji na kaminu u zamku Ivanki Foto: Z. S. M.

Zamak Ivanka u Slovačkoj danas Foto: Z. S. M.

Unutrašnjost zamka Ivanka kod današnje Bratislave Foto: Z. S. M.

U Beogradu su je na svakom pristaništu, dočekali ekskadron kavaljerije (konjice), svečana kanonada topova i pesma Đure Jašića „Dobrodošlica Svetloj Gospođi Kneginji Naslednikovici Juliji”. Julija, na oduševljenje mase bila odevena u „narodno odelo srbsko”.

Sa knezom Mhailom najpre je kočijom otišla do Saborne crkve, gde je primila blagoslov, a zatim su se provezli preko Terazija do dvora. Tu ju je u svečanoj Sali Starog konaka srdačno dočekao knez Miloš. Julija je zatim sa pratnjom prešla u Mali dvor odakle je okupljenu masu koja ju je zasipala cvećem, pozdravila na srpskom jeziku: Pomozi Bog! Uveče je veselje bilo nastavljeno na ulicama beogradske varoši.

Kneginja Julija nastojala je da se što pre uključi u javni život Beograda. Varoš i beogradsko društvo delovali su joj nepoznato. Već sledećeg dana po dolasku u prestonicu Srbije, kneginja je organizovala prijem za sve koji su želeli da je upoznaju. Počela je da obilazi i različite školske, zdravstvene i kulturne ustanove. Na Savindan 1860. godine zjedno sa mužem, prisustvovala je sečenju slavskog kolača i osvećenju vodice u Prvoj beogradskoj osnovnoj školi, a zatim i na Liceju. Uveče je posetila dobrotvorni bal koji je beogradska opština priredila u korist gradske sirotinje.

I sama kneginja organizovala je balove i posela. Zabeleženo je da je jednom prilikom sa knezom Mihailom povela i srpsko kolo.

Kneginja Julija Obrenović litografija Anastasa Jovanovica iz 1854. godine štampana u Beču – Narodni muzej u Beogradu

Kneginja Julija

Za srpsku javnost kneginja Julja bila je uzor gospodstvenosti. Kosta Hristić je 1865. godine o srpskoj kneginju zapisao: „U plavoj svilenoj haljini koja se preko krinoline širila kao zvono prema ondašnjoj nošnji, s kraćim zatvorenim strukom, uzanim rukavima koji su, završeni volanima od čipaka, dopirali skoro do prstiju, brilijantskim brošom pod grlom, bujnom talasastom kosom pokupljenom u mrežu – kneginja Julija beše gospodstvena pojava”.

Anastas Jovanović razotkrio Julijino bračno neverstvo

Knez Miloš je preminuo u septembru 1860. godine. Julija, koja je postala supruga novog vladara Srbije – kneza Mihaila nalazila se u to vreme na lečenju u jednoj stranoj banji. Kada je krajem 1860. godine prispela u Beograd, odmah je sa Savskog pristaništa otišla u Sabornu crkvu da oda poslednju počast svom svekru.

U junu 1861. godine Julija je ponovo napustila Beograd i otišla u Austriju. Njen odlazak dao je podstrek glasinama u beogradskoj čaršiji. Julija je plenila posmatrače svojom otmenošću i aristokratskim držanjem. Međutim, drugi deo javnosti doživljavao ju je kao nepristupačnu i arogantnu strankinju.

Kneginja se pred narodom prikazivala samo u za to predviđenim svečanim prilikama. Iako je sam knez Mihailo uveo strog red i etikeciju na srpski dvor, Juliju su krivili što beogradske gospođe prima samo na zakazanim prijemima. Običan svet, ali i mlađi naraštaj liberalne omladine zamerao je Mihailu što se oženio strankinjom. Deo javnosti iritirala je i Julijina odanost rimokatoličanstvu.

I među Mihailovim najbližim saradnicima i srodnicima bilo je protivnika njegovog braka sa mađarskom plemkinjom. Doktor Karlo Pacek i Anastas Jovanović knežev domoupravitelj bili su protivni braku sa Julijom. Poput starog kneza Miloša i oni su zamerali Juliji njeno poreklo, versku pripadnost, a posebno nemogućnost da knezu rodi decu. Bez Mihailovog poroda budućnost dinastije Obrenović visila je o koncu. Juliju među kneževim srodnicima nisu voleli ni njegova sestra Petrija, njen sin Miloš Bajić, kao ni uticajna Anka Konstantinović, Mihailova sestra od strica.

Anastas Jovanović je izradio Julijinu litografiju neposredno nakon Mihailove ženidbe putem koje je ona bila predstavljana javnosti u Srbiji kao vladareva supruga.

– Ironijom istorije, Jovanović je bio i taj koji je razotkrio knezu Mihailu Julijuno bračno neverstvo, napominje istoričar Milivojević.

Početkom 1862. godine, kako on piše u svojoj knjizi, Julijini protivnici dobili su neočekivani poklon dokaz o njenoj preljubi. Anastas Jovanović je kao Mihailov upravnik dvora uočio da je kneginja u prepisci sa nemačkim grofom Karlom Arenberškim, mladim čovekom kneginjinih godina. Posle savetovanja sa užim krugom saradnika, Jovanović se prihvatio teškog zadatka da kneza upozna sa kneginjinom korespodencijom.

Treba uzeti u obzir da je Jovanoviću bilo dobro poznato da je knez u više navrata izjavljivao „da bi se pre odrekao prestola i napustio zemlju nego što bi ostavio suprugu”.

U pismu je kneginja uvijeno i plašljivo pisala o razvodu od Mihaila i zajedničkom životu sa Arenbergom u Veneciji. Knez Mihailo je bio je preneražen ovim saznanjem, posebno činjenicom da je veza Julije i grofa Arenberga trajala već sedam godina.

Mihailo se postepeno odlučio za razvod od kneginje ali u tišini bez advokata i skandala.

Julija je tada dospela u zategnute odose i sa porodicom, koja ju je pritiskala da se izmiri sa mužem. Kneginjin brat pretio joj je da će izazvati grofa Arenberga na doboj. Julija mu je navodno poručivala „da se čak i ako Arenberg pogine, neće vratitu u Srbiju već da će otići pravo u manastir”. O narušenim odnosima srpskog kneževskog para počela je da piše i evropska štampa.

Kneževsko odlučenje od bračne postelje i stola

Krajem 1865. godine knez i kneginja sklopili su bračnu pogodbu. U njoj je stajalo da će „supružnici živeti odvojeno iz uzroka koji ne dodiruje ni najmanje njihovu čast”. Mihailo je tražio da julija potpiše izjavu „da se neće protiviti njegovom drugom braku ako to dopusti njegova crkva”. Kneginja, međutim, kao katolkinja nije mogla da dobije razvod već samo „odlučenje od postelje i stola”.

Ubuduće, Julija se mogla potpisivati samo kao kneginja Julija Obrenović, rođena grofica Hunjadi. Mihailo je velikodušno obezbedio Juliju daruću joj godišnju rentu od 5.500 dukata i svoju kuću u Beču, čija je vrednost bila procenjena na tadašnjih 100.000 dukata.

Julija se za Mihailovog života nije vraćala u Srbiju.

Na vest o Mihailovoj smrti u Topčiderskm atentatu 10, juna 1868. godine Julija je stigla u Beograd. Prisustvovala je pogrebu u Sabornoj crkvi u crnini plačući nad kneževim odrom. Od njenog priloga knezu je podignut spomenik.

U Beograd je dolazila još jednom 1870. godine zbog spora sa porodicama Mihailovih sestara oko kneževih imanja u Rumuniji. U srpskoj prestonici svečano su je dočekali mladi knez Milan Obrenović i namesnici. Spor sa Mihailovim najbližim srodnicima okončan je obostrano zadovoljavajućim sporazumom.

Pošto je bila udovica, Julija je mogla da se ponovo uda. Ipak za Karla Arenberškog venčala se tek 1879. godine. Ubrzo je ostala udovica po drugi put.

Kako je vreme prolazilo Juliji su u Srbiji uglavnom pamtili „kao predusretljivu i dobronamernu kneginju”.

Kneginja Julija Obrenović, rođena Hunjadi preminula je u Beču 1919. godine pošto je, kako je istakao istoričar Uroš Milivojević – „nadživela čitavu jednu epohu”.

Knjiga „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović”

Knjiga „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović” je nastala iz velike želje da se što široj publici predstavi važan segment srpske istorije 19. i 20. veka.

– U naslovu je namerno uzet izraz supruge a ne vladarke, što je važna finesa jer za razliku od nekih zemalja Zapadne Evrope ili carske Rusije Srbija, barem u novom veku nije imala – vladarke. Ovo su pre svega supruge vladara ali su one imale svakako važan uticaj u javnom životu Kneževine i Kraljevine Srbije a potom i kraljevina SHS i Jugoslavije, kaže istoričar Uroš Milivojević auror knjige „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović”.

Knjiga Uroša Milivojevića „Supruge srpskih vladara iz dinastija Karađorđević i Obrenović” objavljena je u izdanju BIGZ-a. Do sada je imala svoje promocije u Kragujevcu i Topoli.

Naredne nedelje – Natalija Obrenović svojom lepotom i šarmom momentalno osvojila srpske državnike i javnost

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Slikanje poezije i pisanje slike: Razgovor i projekcija radova „Aberacij(e)” Vlade Milojkovića u SKC Kragujevac

Niko ne sme da se meša u rad tužilaštva: Reakcije na izjavu Vučevića da „tužilaštvo nije bilo fer” pa je predsednik „morao da se umeša”

Duboki bes i ogorčenost: Od jutros nastava „skraćena” u kragujevačkim školama

Potvrda svoje sramne podaničke uloge: Sagovornici Danasa o „pravdanju” RTS-a zbog Slagalice