Ko je bio Openhajmer: Posvetio se nauci, fizika mu je bila potrebnija od prijatelja

Leto je kada govorimo o bioskopu uglavnom bilo predviđeno za lakše teme, poput Barbie koja pred gledaoce stiže uporedo s filmom o velikom naučniku, pa je nauci na čast da se film o jednom od najznačajnijih fizičara u istoriji prihvata kao siguran hit.

Čini nam se da je jedino serija Genius na kanalu National Geographic izazvala toliko interesovanje, ali se ipak radilo o programu za televiziju.

Dakle, o fizičaru Dž. Robertu Openhajmeru znamo manje-više sve, no o Openhajmeru kao osobi znamo veoma malo do ništa, barem kada se je reč o široj javnosti.

Nolanov film zasnovan je na njegovoj biografiji American Prometheus koju su napisali Martin Dž. ŠerVin i Kaji Bird. Šervin je ključ čitave priče.

Ovaj istoričar intervjuisao je 112 osoba koje su imali kontakt s fizičarom sastavljajući 50.000 stranica razgovora, no knjigu nije uspevao da dovrši ni nakon 20 godina rada.

Na kraju je Bird izvršio pritisak da se dovrši ta monumentalna biografija koju je Nolan pretvorio u film.

Dario Bojanjac i Darko Horvatić, dvojica izvanrednih profesora sa FER-a, odnosno PMF-a u Zagrebu, podelili su neke od važnih pojedinosti iz Openhajmerovog života, i priredili su i predavanje o fizičaru u saradnji s distributerom filma Editusom. I priča je zaista izuzetna.

„Bio je nespretan u društvu žena i često se ponašao kao dete u dečjem vrtiću kada je o njima reč. Na primer, ako bi neko rekao nešto negativno o ženi koja mu se dopadala, ulazio je u verbalni, a ponekad i fizički sukob”, naveli su spomenuti sagovornici. Openhajmerova biografija često obuhvata i prilično bizarne detalje i situacije koje su mogle njegov život da okrenu u sasvim drugačijem smeru.

„Prošao je nekoliko velikih ličnih kriza, napada depresije i anksioznosti, pogotovo tokom školovanja na Kembridžu. Laboratorijski posao bio mu je dosadan, previše rutinski i nedovoljno intelektualan. Osećao je tada veliku dosadu i manjak fokusa i usmerenja. Nezadovoljan radom svog mentora Patrika Bleketa, s kojim se sukobio oko toga da njegov rad ne bi trebalo da bude toliko laboratorijski koliko teorijski, otrovao je jabuku i ostavio je na mentorovom stolu. Mentor nikada nije pojeo tu jabuku, ali se pročulo za Openhajmerov ispad zbog čega je morao na razgovore sa psihijatrom. Openhajmer je išao na terapije i pogrešno mu je dijagnostifikovana šizofrenija, a psihijatar mu je rekao da je izgubljen slučaj. Spasio se odlaskom na Univerzitet u Gotngenu gde je doživeo potpuni stručni procvat, napredovao u karijeri i počeo bolje da se oseća. O njegovu stanju najbolje govori izjava da mu je fizika potrebnija od prijatelja”, nadovezali su se Bojanjac i Horvatić.

Tvrdnja kako je baš Dž. Robert Openhajmer bio naučnik koji je pokrenuo atomsko doba nije sasvim tačna.

„Atomsko doba pokrenuo je Enriko Fermi eksperimentom Chicago Pile 1 u decembru 1942. godine. Reč je o prvoj kontrolisanoj lančanoj reakciji, tj. prvom veštačkom nuklearnom reaktoru na svetu. Zanimljivo je da je projekt izveden ispod tribine stadiona na Univerzitetu u Čikagu, usred vrlo gusto naseljenog područja. Iako su vojni i civilni autori projekta bili zabrinuti zbog mogućeg gubitka kontrole i pojave lančane reakcije, verovali su Fermijevim modelima i dopustili su izvođenje eksperimenta. Uspešnost eksperimenta pokazala je mogućnost saveznika da kreiraju atomsko oružje jednako kao što je i povećala strah od toga da su Nemci blizu rešenja tog problema. U slučaju raspada atoma oslobađa se nekoliko neutrona velike brzine. Kako bi se povećala verovatnoća sudara oslobođenih neutrona s drugim jezgrima potrebno je usporiti oslobođene neutrone. U tu svrhu koriste se materijali koji zovemo moderatori. Reč je o materijalima sastavljenim od atoma male atomske mase kao što su npr. vodonik, deuterijum i ugljenik. U tu svrhu nemački naučnici koristili su tešku vodu čija proizvodnja je veoma skupa, dok su Enriko Fermi i Leo Silard shvatili da može da se koristi i grafit. To, zajedno s jednom od najvećih diverzantskih akcija Drugog svetskog rata u kojoj su norveški diverzanti predvođeni Joakimom Ronebergom uništili nacističko postrojenje za proizvodnju teške vode, uveliko je usporilo razvoj atomskog oružja od strane Nacističke Nemačke. O toj akciji snimljen je i film The Heroes of Telemark s Kirkom Daglasom u glavnoj ulozi”, podsećaju profesori, uz pojašnjenje da je uspeh projekta Chicago Pile 1 ubrzao razvoj na projektu koji je vodio Robert Openhajmer, izradu prve atomske bombe.

„Openhajmer je bio u potpunosti svestan težine projekta i njegovih posledica. Znao je da će rezultati njegovog rada biti upotrebljeni na živim ljudima, ali bio je i svestan da je reč o trci s nacističkom Nemačkom i da izbora nema. Bilo je pitanje ko će pre uspeti da napravi atomsku bombu jer su znali da su Nemci okupili sve naučnike koje su imali i da su nešto ranije krenuli u projekt. U danima nakon testiranja prve atomske bombe Openhajmerovo raspoloženje počelo je da se menja. Pre toga reč je bila o projektu, nauci, uspehu, a danima nakon testa realnost je došla do izražaja. Kažu da je postao vrlo miran i zamišljen. Delom zato što je znao šta sledi, a delom zato što je znao što to znači za svet. Znao je koji su gradovi na listi mogućih meta i to znanje otreznilo ga je od uspeha koji je postigao”, nadovezuju se profesori, ističući da je Openhajmer s druge strane i nakon testa nastavio intenzivno da radi na projektu kako bi bio siguran da će bomba biti efikasna.

„Davao je vrlo precizne i jasne instrukcije generalima koji su bili odgovorni za bombardovanje o tome kako treba ispustiti bombu, na kojoj visini je treba detonirati i slično. Sa jedne strane postojala je velika odgovornost prema projektu, cilju koji su hteli da postignu i pobedi u ratu, a sa druge strane bio je potpuno svestan rezultata koje će postići. Takođe, uveravao je sam sebe da to što su postigli neće pokrenuti posleratnu trku u naoružanju sa Sovetskim Savezom. Koristio je svoju poziciju i svoj uticaj kako bi progurao preporuku da se Rusi jasno informišu o tome šta su postigli i da će koristiti atomsku bombu protiv Japana. Dao je ostavku na mesto upravnika laboratorija u Los Alamosu i sastao se s predsednikom Trumanom kako bi mu izrazio svoje sumnje o upotrebi atomskog oružja. „Osećam krv na svojim rukama”, poznata je rečenica koju je izgovorio Hariju Trumanu na tom sastanku. Truman nije imao nikakvog obzira za Openhajmerove sumnje. Nazvao ga je “cry-baby scientist”, cmizdravim nučnikom, i rekao svojim ljudima da ga više ne puštaju u njegovu kancelariju”.

Dodajmo na kraju kako je Openhajmer 1954. godine bio predmet istrage zbog veza s Komunističkom partijom SAD-a što su mnogi protumačili i kao još jednu zabludu naučnika koji su smatrali kako mogu da kontrolišu upotrebu svojih naučnih dostignuća.

Openhajmer je ipak doživeo da dobije svoje počasti, te je prošle godine i zvanično posmrtno rehabilitovan od bilo kakve sumnje iz tog procesa. Umro je od raka grla 1967, a njegovu urnu je supruga Kiti položila u more nedaleko od plaže blizu koje su živeli na Devičanskim ostrvima.