Ko je stariji – kokoška ili živinarstvo?

Kako je došlo do toga da populacija kokošaka na svetu trenutno bude 19 milijardi i zbog čega su kokoške postale geografski najrasprostranjenije ptice na svetu?

Predak današnje kokoške, takozvane domaće ptice, je Gallus gallus (crvena divlja kokoška) koja se verovatno razvila u džungli u jugoistočnoj Aziji i širila se zapadno do Indije, Afrike i na kraju do Evrope putem trgovine i vojnih osvajanja.

Prve slike kokoški u Evropi su nađene na korintskoj grnčariji iz 7. veka p.n.e. Kokoške su kroz istoriju korišćene u razne svrhe, od zabave (borba s petlovima), mesa, jaja i za religiozna žrtvovanja.

Crvena divlja kokoška živi u šumi/džungli i polagaže jaja za potrebe razmnožavanja kao i većina drugih vrsta ptica. Njihovi ciklusi polaganja su sezonski i obično u proleće proizvode rasplod, što bi značilo da je divlja kokoška nosi u proseku 12–20 jaja godišnje.

Veruje se da je uzgoj kokoški radi podsticanja polaganja jaja započet pre osam hiljada godina. Egipćani su bili prva poznata kultura koja je proizvodila piliće i jaja u velikoj proizvodnji koja podseća na današnje farme. Neprestano oduzimanje jaja je nateralo ptice da polažu više jaja van normalne sezone polaganja.

Važno je napomenuti da polaganje jaja kao samostalna aktivnost odvojena od davanja života nije prirodna pojava kod ptica. Uprkos tome, današnja kokoška polože oko 300 jaja godišnje. Ne tako davno, 1900. godine, taj broj je bio dvostruko manji.

Živinarstvo svoju ekspanziju doživljava tridesetih godina 19. veka, kada se pojavljuju javne naučnoistraživačke ustanove koje u su radile na tome da se poveća kapacitet polaganja jaja putem programa uzgoja i genetske manipulacije.

Mnogi od ovih objekata takođe su služili industriji razvijajući vakcine za suzbijanje nenamernih posledica takvih programa – bolesti. Drugi svetski rat, urbanizacija i sve veća ljudska populacija pojačali su potražnju za jeftinom, masovnom proizvodnjom mesa i jaja.

Pronalazeći inspiraciju u modelima koncentracionih logora, uzgoj se premešta u velike mračne hale sa kontrolisanim sistemima svetlosti, vode i vazduha. Shodno tome, držanje i uzgoj kokoši postaje sve ograničeniji u urbanoj sredini, zbog samog zagađenja vazduha i mirisa koji se šire u blizini takvih postrojenja, pa se tako ove, kao i druge farme, sele u manje naseljene seoske predele.

Kako bi poslovali sa što manje gubitaka, živinari se odlučuju za takozvani model vertikalne integracije, pa se tako jedna živinarska farma bavi proizvodnjom jaja i mesa. U dvadesetom veku živinarska industrija u Sjedinjenim Državama počela je da dominira svetskim tržištem i na taj način postala je model za uzgoj životinja širom sveta.

Savremena industrija je nemilosrdna kada su u pitanju standardi nošenja i profitabilnost. Starost od 12 do 18 meseci uglavnom podrazumeva „opadanje nosivosti“ (industrijski termin koji opisuje kada kokoška ne nosi broj jaja koji zadovoljava profitabilnost proizvođača jaja),usled čega se kokoške šalju na klanje.

Pored toga, pojavom živinarstva kokoškama je uskraćena prirodna sposobnost letenja. Kokoške kao i sve ptice imaju sve što im je potrebno da bi letele, uključujući krila i vazdušne kesice oko pluća, a kosti im imaju brojne vazdušne komore što ih čini lakima i omogućava let.

Divlja kokoška obično leti na kratkim razdaljinama, ali pošto spava na drvetu letenje i snažne noge kojima se drži na visini su joj ključne za preživljanje. Domaće kokoške se hiljadama godina smatraju izvorom hrane, njihova težina daleko je veća od prosečne težine divlje kokoške koja je oko 1 kilogram.

Industriji je isplativo da kokoške budu što veće, zato ih tove i tretiraju antibioticima, pa samim tim su preteške da bi ih njihova krila nosila, a mnoge provedu život u kavezima i nikada i ne uspeju da “isprobaju” svoja krila. Usled svih ovih okolnosti kokoške bukvalno zaboravljaju veštinu letenja.

Baterijski uzgoj, koji u Srbiji danas koristi preko 90% proizvođača jaja, ušao je u standardnu komercijalnu upotrebu tokom 40-ih i 50-ih godina 20. veka, kao jedan od najekonomičnijih sistema za ljude, ali najsurovijih za kokoške. On podrazumeva kaveze u kojima se nalazi od 4–6 kokošaka, koje stoje na žicama i svaka ima za sebe prostor veličine A4 formata.

Imajući sve ovo u vidu, sa sigurnošću se može reći da su kokoške bile prve uzgajane životinje koje su u velikom broju trajno bile zatvorene u ograničenom prostoru u automatizovanim sistemima zasnovanim na intenzivnoj genetskoj selekciji za svojstva proizvodnje hrane uz enormno korišćenje antibiotika i drugih hemikalija.

Pored toga ovaj proces domestifikacije doveo je do toga da su kokoške najmasovnije eksploatisane kopnene životinje na svetu. Svakog dana na globalnom nivou umre oko 136 miliona košaka.

Ako sagledamo celokupne istorijske okolnosti jasno je da su ljudi bili od ključnog značaja za stvaranje današnjih kokošaka. Naša antropocentrična opravdanja za korišćenje domaće ptice tokom istorije doprinela su njihovoj evoluciji na načine do kojih se nikada ne bi došlo bez naše početne i stalne intervencije.

Drugim rečima, ljudi su delovali i nastavljaju da deluju, kao veštačko sredstvo za prirodnu selekciju. To je danas još tačnije (i brže) imajući u vidu da tehnološki kapacitet omoguća manipulaciju na genetskom nivou još u inkubatorskim stanicama.

Kako popraviti situaciju?

Sa današnjim stanjem stvari ispostavlja se da doslovno usavršavamo tehnologiju kako bismo efikasnije porobili i eksploatisali nedužnu vrstu koju smo sami stvorili da bi nam služila u svrhu ishrane. Onemogućavamo jednoj vrsti da ispoljava svoja prirodna ponašanja: letenje, kupanje u prašini, ležanje na jajima, spavanje na visini, mogućnost kretanja i činimo je bićem koje služi samo nama za izrabljivanje, provodeći život u patnji.

Ono što možemo je da ne koristimo proizvod zbog kojeg je ekspoatisana, a velike firme i kompanije imaju odgovornost da nabavljaju jaja koja nisu iz kaveznog uzgoja, kako bi se umanjila masovna patnja ove vrste.

Zapratite na Fejsbuku i Instagramu stranicu „Slomimo kaveze“ koju podržava Open Wing Alliance i saznajte više o industriji jaja, njenim standardnim praksama i onome što pojedinci i kompanije mogu da učine da bi se stanje poboljšalo.