Ko je zapravo Deda Mraz?

Deda Mraz je izmišljeni lik koji donosi deci poklone na Badnje veče, Božić, na Svetog Nikolu kao u zapadnoj kulturi ili za Novu godinu što je tipično na istoku. Deda Mraz vodi poreklo iz starih religija slovenskih i germanskih naroda. Najpoznatija predstava Deda Mraza je da je on stariji, bradati čovek, obučen u crveno odelo i leti na sankama punim poklonima koje vuku irvasi. On potiče iz Laponije na Severnom polu.

Sveti Nikola je bio jedan od uzora za nastanak lika Deda Mraza. On je bio episkop vizantijske pokrajine Anadolije. Prema predanju, vaskrsao je troje dece koje je lokalni mesar zaklao u periodu gladi, pa se zbog toga slavi kao zaštitnik dece. Nikola je najčuveniji po svojim poklonima sirotinji, a posebno po davanju miraza trima ćerkama siromašnog hrišćanina, kako bi se udale i ne bi postale prostitutke. Smatra se da je preko noći ubacio džak sa zlatnicima kroz prozor. Vekovima se ta priča menjala pa se kasnije smatralo da je te zlatnike ubacio kroz dimnjak.

Uticaji paganizma

Glavno božanstvo germanskih naroda, sa kojima se takođe povezuje lik Deda Mraza je Ostin. On je spominjan kako predvodi veliku grupu lovaca kroz nebo tokom praznika Jola. U nekim knjigama opisan je kako jaše osmonogog konja Slepinira koji može da preskoči velike razdaljine što je kasnije počelo da se povezuje sa irvasima. Deca bi ostavljala svoje čizme sa sargarepom, slamom ili šećerom kako bi ih pojeo Slepnir. Odin bi zato kao nagradu, zamenio hranu za konja poklonima i slatkišima. Smatra se da je ovaj običaj nastao u Nemačkoj, Belgiji i Holandiji posle prihvatanja hrišćanstva i postao je povezan sa Svetim Nikolom, a i danas se može primetiti običaj da se ostavljaju čarape kod dimnjaka.

Uticaji različitih naroda

Nemačka – reformacija Martina Lutera u 16. veku izazvala je antikatolički pokret u Nemačkoj. Kako protestanti ne slave svece bila je potrebna nova Božićna tradicija, pa je tako Beba Isus postao lik koji donosi poklone. Pošto se smatralo besmislenim da beba donosi poklone, vremenom ga je zamenila vila. Kristkind je nosila zlatni plašt, a ponekad belo odelo i zvezdani venac, a za svaku devojku je bila čast da je izaberu da predstavlja Kristkind.

Britanija – Ovde je praznični deka prepoznat u liku Oca Božića, ili kako oni to kažu, Santa Claus. On potiče iz 17. Veka, a slike iz tog doba ga prikazuju kao veselog, bradatog muškarca obučenog u zelenu odeću od krzna i predstavlja duh dobrog veselja.

Amerika – Prvi put se ime Santa Claus koristi u štampi 1773. godine ali je izgubio biskupsku nošnju i bio nacrtan kao debeljuškasti holandski mornar sa lulom u zelenom kaputu. Tek 1821. godine opisuje se stari čovek koji ide u saonicama koje vuku irvasi i donosi poklone deci. Mnogi od Deda Mrazovih modernih atributa ustanovljeni su u pesmi „Posete od Svetog Nikole“ koja je danas poznata kao „Noć pre Božića“. U ovoj pesmi koja je pripisana Klementu Klarku Muru deda se vozi u sankama koje sleću na krovove, ulazi kroz dimnjak i nosi torbu punu igračaka. Opisan je kao bucmast i debeo vilenjak sa malim okruglim stomakom koji se trese kao činija puna želea kada se smeje.

Izgled i pojava Deda Mraza postala je još popularnija kada su se pojavili crteži Hadama Santblama na božićnim reklamnim posterima za Koka Kolu 1930. Ovo je podstaklo i pogrešno verovanje da je Deda Mraza izmislila Koka Kola. On se u reklamama koristio i pre nego što ga je ona upotrebila, a to je bilo za predstavljanje jedne kisele vode.

Priču o dobronamernom liku koji je povezan sa čovekoljubljem i dobrotvorstvom ojačala je organizacija Vojska spasa. Naime, volonteri obučeni u Deda Mraza su učestvovali u prikupljanju pomoći siromašnim porodicama u periodu praznika.

Ideja o supruzi Deda Mraza se takođe pojavila u Americi u 19. veku u pesmi „Gospođa Deda Mraz“.

Na nekim slikama koje datiraju iz 20. veka Deda Mraz je prikazivan kako u svojoj radionici sam pravi poklone koje kasnije deli deci . Kasnije su mu se pridružili vilenjaci da mu pomažu, a igračke su ručno izrađivane na tradicionalan način.

U današnjoj američkoj verziji sanke Deda Mraza vuku devet irvasa, a to su: Dešer- najbrži, Denser – plesač, Pranser – brz zadnjim nogama, Viksen – polarna lisica, Kometa, Kupidon, Doner – grom, Blicen – munja i Rudolf – irvas sa svetlećim crvenim nosem.

Holandija – U Holandiji i Belgiji Sinterklas (Sveti Nikola) ima pomoćnike koji se zovu Crni Pit. Uveče 5. decembra na proslavi koja se zove pakjesavond, daju se pokloni. Tradicionalno i ovde lik koji deli poklone za praznike ima bradu, šešir i štap kao i torbu koju drže njegove sluge u koju hvataju nestašnu decu. Sveti Nikola jaše belog konja koji takođe leti po nebu.

Takođe, postoje razna objašnjenja o postojanju pomoćnika. Najstarije je da oni simbolizuju dva gavrana koji su bili Odinovi vesnici, a u kasnijim predanjima oni predstavljaju pobeđenog đavola. Savremenija priča je da Sinterklas oslobodio Pita, dečaka sa tržnice, pa da je dečak bio toliko zahvalan da je odlučio da ostane sa njim kao pomagač. On ima crno lice jer se spušta niz dimnjak kako bi ostavio poklone, a drži i alate za čišćenje dimnjaka.

Foto: EPA / VASSIL DONEV

Pokloni koji se daju tokom praznika su uglavnom praćeni pesmama koji ismevaju dogadjaje povezane sa primaocem, koji su se desili u poslednjih godinu dana.

Slovenska tradicija

Kod Slovena, Deda Mraz je bio zli čarobnjak koji je voleo da zaleđuje decu. U početku, on je otimao decu i odnosio ih u velikom džaku, a da bi otkupili decu, roditelji su morali da mu daju poklone. Vremenom, pod uticajem hrišćanstva, lik je skroz izmenjen pa je postao ljubazan i počeo da deli poklone deci. Do kraja 19. veka postao je popularan među svim mitskim likovima koji su bili zaduženi za davanje poklona za praznike.

U jednom peridu cela tradicija koja je poticala sa zapada bila je bojkotovana u Rusiji, jer je tada ona bila u ratu sa Nemačkom. Sve do 1935. godine novogodišnje jelke su smtrane buržujskim i religioznim verovanjem.

I pored svega toga, lik Deda Mraza je pronašao svoje mesto u Sovjetskom Savezu. On je postao glavni simbol Nove godine koja je zamenila Božić kao omiljeni praznik predrevolucionarne Rusije. Ukrašavanje novogodišnje jelke je ponovo oživelo u školama, domovima za decu, pionirskim palatama,pozorištima. Izgled sovjetskog Deda Mraza definisali su filmski radnici, a boja njegove odeće se menjala nekoliko puta. Kako ne bi bio poistovećivan sa Santa Clausom boja odeće je često bila plava.

I u drugim zemljama Sovjetskog Saveza uveden je lik Deda Mraza umesto tamošnjih nesekularnih likova. Devedesetih godina, u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj ruska verzija Deda Mraza je zamenjena njegovim predratnim ekvivalentima.

Deda Mrazov dom

Dom u kojem živi novogodišnji deda pored same kuće obuhvata i radionicu u kojoj uz pomoć vilenjaka pravi poklone. U nekim pričama se spominju čitava sela oko njegove kuće koje naseljavaju njegovi pomoćnici.

Najpoznatija legenda kaže da on živi na Severnom polu, koji pripada teritoriji Kanade, a poštanski broj kuće u kojoj živi je H0H 0H0.

Na Aljasci postoji grad pod imenom Nort Pol u kojem se nalazi turistička atrakcija Deda Mrazova kuća, pa se Zip kod ovog grada koristi kao promotivni poštanski broj za Deda Mraza (99705). Ono što je zanimljivo, svaka nordijska zemlja tvrdi da se kuća Deda Mraza nalazi u granicama njihove teritorije i da on živi u Drobaku.

U Danskoj smatraju da on živi na Grenlandu, u Finskoj na planini Korvatunturi. U Rusiji, Deda Mraz se nalazi u gradu Veliki Ustjug.

Foto: EPA / ANATOLY MALTSEV

Običaji

Na svetu postoje različiti običaji vezani za praznike, pa i za samog Deda Mraza. Ti običaji se uglavnom izvode kako bi deca dobila poklone, pa se tako organizuju razne priredbe na kojima se to odigrava u nedeljama ili danima koji predhode praznicima. Negde postoji i tradicija pripremanja zakuske za Deda Mraza koji su tipični za Badnje veče, a negde se kače čarape koje treba da se napune poklonima.

Česta je pojava da se u praznične dane Deda Mraz pojavljuje na javnim mestima, ulicama, tržnim centrima ili na veseljima, a zasluge za ovakav običaj se pripisuju Džejmsu Edgaru koji je to prvi uradio 1890. godine u robnoj kući u Bronktonu. Ove tradicije često prati gluma, a neretko se pojave i pomoćnici poput vilenjaka ili likovi iz raznih priča vezanih za Deda Mraza.

Pisanje pisma Deda Mrazu je takođe dečiji običaj. Ovakva pisma uglavnom sadrže spisak željenih igračaka i potvrde da su se dobro ponašali tokom godine. Mnoge poštanske službe dozvoljavaju slanje pisama, a na njih odgovaraju najčešće radnici iz pošte ili članovi dobrotvornih organizacija.

SAD su prve organizovale odgovaranje na pisma poslata Deda Mrazu, a sve to je počelo 1912. godine.