Zdravstveni turizam na Zlatiboru svoje prve korake napravio je u drugoj polovini 20. veka, u još uvek začaurenoj seoskoj sredini, sama sebi dovoljna u pukom siromaštvu, ne zato što je ona tako htela već što je na to bila primorana.
Vek i nekoliko decenija minuše od nastanka prvih turističkih objekata i još toliko od dolaska prvih posetilaca koji planini dolaziše u pohode radi odmora i zdravlja, ne zbog provoda i zabave. Saznanja o njima vode nas u daleku prošlost.
Vreme romantike, čuvenog zlatiborskog šarma i iskonskog mira prvo osetiše turski begovi i begovice u čardacima na „Vodicama“, „Belim vodama“… potom užički marveni trgovci sa ženama i decom što početkom leta naseljavahu čobanske kolibe na „Čestama“, „Palisadu“, „Jelju“… pa ugledni gospari sa žirado šeširima i frakovima i damama u zadnjim modelima pariske mode što leta provodiše u modernom hotelu na „Obudovici“.
U avgustu 1893. kralj Aleksandar Obrenović dođe na izvor „Kulaševac“, da upozna najlepše predele užičkog okruga. Slučajnost je da baš u to vreme u „Ribnici“, u pastirskoj kolibi, bivši predsednik „Narodne skupštine“ Aleksa Popović leči pluća obolelog sina. Vladar već sledeće godine ličnim sredstvima podiže predivnu česmu i na dostojan način obeleži svoj boravak – kako reče – u ovim lepotama i sa divnim ljudima, a Popović ispod „Tornika“ sagradi kolibu. Istaknuti državnici nesvesno obeležiše lokacije budućih turističkih naselja, a pedantni domaćini svesno počeše brojati godine svoje perspektivne privredne grane.
„Ribnica“, prva srpska vazdušna banja, kreće u razvoj, isključivo zahvaljujući Aleksi Popoviću, koji poziva svoje prijatelje da slede njegov primer i grade letnjikovce. Užička intelektualna elita i predstavnici buržoazije stvaraju jedno romantično naselje koliba koje neodoljivo seća na planinski katun. I dok beogradska štampa objavljuje razglednice ovog letovališta, kraljeva česma na „Obudovici“ samuje. LJudi koji traže pomoć svojim bolesnim plućima i dalje lutaju suvatima i proplancima, nekad zastanu pored izvora hladne vode da se odmore i pojedu ono malo hrane što su poneli od kuće, pa da nastave dalje. Sve do večeri, ako vreme posluži.
Tu je mogao prijatan odmor provesti samo onaj ko je u okolini imao prijatelja, poput poznatog srpskog pesnika Jovana Dučića, koji piše: Ko nije bio na Zlatiboru taj ne zna šta je zdravo mjesto. „Ko nije jeo na Palisadu kod Milojke Jevremović mlad kajmak sa karlice i med taj nije jeo hranu što bolnoga diže sa postelje i mrtva oživljava“.
Turizam na Zlatiboru u međuratnom periodu, nakon završetka modernog puta Užice – „Kraljeva voda“, a pogotovo kad minu ekonomska kriza, doživljava procvat. „Kraljeva voda“ i „Palisad“ okitili su se brojnim prelepim vilama i uslužnim restoranima i kafanama. O prvom modernom hotelu piše beogradski list Vreme: „Tu daleko od velegradske vreve, na visini od oko hiljadu metara, u malom ali ukusno udešenom hotelu koji nosi zvučan naziv Kraljeva voda sreću se poznanici iz Beograda, Zagreba i Splita, ljudi koji su se viđali u salonima naših otmenih klubova ili na našim renomiranim plažama“.
Bilo je to vreme kad su gosti unapred znali gde odsedaju i zašto baš tamo idu. Beogradski mališani leta provode u svome odmaralištu na „Oku“, u koloniji zdravih. LJubitelji romantike i strani turisti odlaze na pastoralne padine „Tornika“, u ribničke kolibe, u kojima miris borovine opija a paprat iz slamarica uspavljuje. LJudi naviknuti na komfor odlaze u hotel „Kraljeva voda“, dok bogati Beograđani stižu u svoje raskošne vile na „Palisadu“.
Rat je naneo nesagledive štete svim naseljima. Vile na „Kraljevoj vodi“ Nemci su oštetili streljajući teške ranjenike, Bugari su išarali „Palisad“ rovovima i bunkerima i spalili dečje odmaralište na „Oku“, a prve poratne godine komunistička vlast 40 lučevih paviljona u „Ribnici“ pretvara u ovčarnike, tvrdeći da je turizam privilegija buržoazije.
Prvih poratnih godina svi objekti na „Kraljevoj vodi“ i „Palisadu“, zakonima o konfiskaciji, nacionalizaciji i eksproprijaciji postali su državna imovina i tokom obnove zemlje popravljani i pretvarani u dečje, studentsko i sindikalna odmarališta, dok je ugostiteljsko preduzeće pružalo usluge nosiocima „Partizanske spomenice“, ratnim invalidima, korisnicima regresiranih godišnjih odmora i pacijentima „Zavoda za socijalno osiguranje“. S obzirom na zanemarljiv broj slobodnih gostiju u ovom periodu, poslovanje je isključivo zavisilo od pomenute klijentela pa je svaka mera pooštravanja kriterijuma njihovog upućivanja na odmor i oporavak dovodila ugostiteljstvo u teške krize. A kada u martu i aprilu 1963. u ugostiteljsko preduzeće ne dođe nijedan gost, oglasio se alarm.
Ali tu su bili Užičani, uvek spremni da pomognu kad je najteže. Podižu „Palisad“, kompleks savremenih hotela A kategorije kojim planina počinje da vraća nekadašnji sjaj. Reprezentativni ugostiteljski objekat zaredom dobija tri „Srebrne pahuljice“, u njemu se bira „Mis Jugoslavije“, snimaju filmski spektakli. Zlatibor je ponovo stecište jugoslovenske elite, štampa hvali: to je srpski „Sent Moric“, naša „Kortina“. Ubrzo niče i „Lečilište za Bazedove bolesti“, jedinstveno u svetu, za koje su dobri poznavaoci zdravstvenih prilika govorili da je to srpska klinika „Mejo“.
Ovi objekti bili su temelji stacionarnog i zdravstvenog turizma. Zajedno sa tridesetak lepih odmarališta radnih organizacija za odmor radnika i naseljem od trista vila i vikendica, građenih pod vrlo strogim nadzorom istaknutog arhitekte, behu prelomni momenat u daljem razvoju, pomogli su da Zlatibor stane uz rame slovenačkim letovalištima i krene u još snažniji razvoj.
Od skromnih početaka kretalo se lagano ka budućnosti. Iz koliba i kućera, sa usponima i padovima, stiglo se do hotela sa pet zvezdica, do apartmana i rezidencija, od rzavskih virova do olimpijskih bazena, od poljančeta do modernih stadiona i sportskih hala…
Mlada privredna grana, povezana sa okolnim selima i proizvodno potrošačkim odnosima, naročito kada je čvrsto stala na noge, snažno je uticala na njihov ekonomski razvoj i emancipaciju starih patrijarhalnih zadruga. Danas je i selo posvećeno turizmu, ne samo ponudom zdrave hrane, gostoljubivi domaćini trude se da ugoste i zabave gosta manifestacijama o zanimanjima i životu svojih predaka.
Ove iskonske tišine, cvetna polja i daleki travnati horizonti pretvaraju se u neodoljiv zov i neraskidivu ljubav. Zato su rastanci uvek bili tužni, počinjao žal što to nije trajalo još koji dan. Gosti će još dugo odlaziti i dolaziti, dolaziće jer je druženje sa planinom postala navika, mnogima prava potreba. Dolaziće u „Palisad“, „Staro selo“, „Monu“, „Čigotu“… svako po svom izboru. Dolaziće tamo gde je dočekivan otvorenog srca, gde se uvek prijatno osećao.
Autor je istoričar i hroničar Zlatibora i Čajetine
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
