Konjic: Smokva u Džumhura avliji

Ovog zlatnog, toplog oktobra zaputismo se u tu saglan čaršiju, zbog čuvenja i zbog davnašnje želje da obiđemo mezar Zulfikara Zuka Džumhura, jednog od ličnosti koja je nemerljiv trag ostavila, a koja je rođena i po želji sahranjena u svom Konjicu. Šta reći o čoveku koji je svoje televizijske reportaže, nikad prevaziđene, nazvao „Hodoljublja“. Boje se razlile svuda, od zlatne do vatrene. S mezara vidi se čaršija. I jablanovi. „Jablanovi su jedina lijepa zaostala rekvizita s pozornice na kojoj je zauvijek pala zavjesa“, kao da ga čuješ da kazuje. Divna jesen koja grli Neretvu, ždrebicu, što bistra i zelena teče ispod jednog od najlepših mostova. Po tom mostu iz 17. veka svagda se spominje Konjic. Zuko je napisao: „Bio je to najljepši ukras moga rodnog grada uz koji sam imao sreću provesti dio svog djetinjstva. Divan kameni most sagrađen je u doba Osmanlija dobrotom Haseći Ali-age, prije više od tri vijeka. Nije šala tri vijeka, tri stoljeća, trista godina. Eh, koliko li je to mjeseci, dana, sati, ljudskih života.“ U kući, sa pogledom na most i Neretvu, rodio se Zulfikar Zuko DŽumhur. Uđosmo u pravu avliju, ispod niskih pendžera u prizemlju ruže još cvetaju. Gore, uz basamake, sećija kraj prozora, u drugoj sobi sva u finoj rezbariji drvena musandera. Tu je nekoliko stotina Zukovih karikatura, onih po kojima je bio čuven u svetu i nešto rukopisa. Ne dodirnuh jer stoji zaključano. Snimaju se tu često kadrovi za razne potrebe. Već mislim šta bi on, Zuko, rekao: „Sokacima se sada odvija dosadan nijemi film u sto hiljada činova pun pospanih statista koji čekaju hepiend.“ Avliju sunce obasjalo, a ispod smokve klupa. Pojesti smokvu što je upila kasno sunce oktobarske jeseni i napunila se slatkim sokom što se cedi i lepi za usne koje postaju meke za poljubac. I nadiru sve one priče DŽumhurove. Ta „džumhurovština“ što je mogla nastati samo tu. „Nekrolog jednoj čaršiji“ napisao je 1958. godine. Iako je otišao rano iz Konjica i živeo u Beogradu, gde mu je otac kao visoki islamski službenik upućen, on je uvek mislio o toj čaršiji i o njoj sličnim. „U crtačku bilježnicu ne može ni stati bezbroj varijacija mahalskog urbanizma, razapetog od Bosanskog Broda do Bagdada.“ Mogao je to tvrditi on, što napisa u „Pismima iz Azije“ obilazeći najveća i najlepša mesta, mostove i spomenike pesnika, čaršije i mahale: „Možda lutajući svetom i ostanemo verni mnogim zabludama koje je rodilo naše srce, ali se svakog dana i s tugom rastajemo od jedne po jedne slike koju je stvarala naša mašta.“ I dan oktobarski brzo odmiče, senke sve duže postaju. Sedimo na fildžan-kahvi gledajući kako se most sav posut zlatom poslednjih zračaka sunca ogleda u Neretvi. Smešim se jer znam da bi Zuko rekao: „Neko se nekog uplaši i dan pobjegne na dno rijeke.“