Kopaonik: Biser u cigli i betonu

Kopaoniku, planini na kojoj sam zavolela konje i skijanje, na čemu sam mu beskrajno zahvalna.

A za sve je zaslužna književnica Johana Špiri i njena Hajdi, koja su me „provele“ kroz svajcarske Alpe, pa sam onda zavolela sva brda sveta, pre svih Kopaonik.

Tako sam se i ovog marta, posle izvesne pauze, opet obrela na Kopaoniku, odakle sam se ponovo vratila sa rezignacijom koja je bila deo svakog mog ranijeg „trajnog“ napuštanja te planine.

Kopaonik, naime, već decenijama doživljava neobičnu sudbinu – što se brže razvija kao turistički centar, to brže gubi svoju nekadašnju neprikosnovenu lepotu i epitete kao što su srpski biseri ili „srebrna planina sa bajkovitim brdima“.

Gde je nestao – a definitivno je nestao – nekada poznati kopaonički arhitektonski stil, čiji je rodonačelnik bio arhitekta Slobodan Mitrović Kobi, koji je bio i planer i šef izgradnje Turističkog kompleksa Kopaonik?

Mitrović je projektovao tri tipa kuća i propisao da u Nacionalnom parku mogu da se grade samo takve kuće.

I tako su se i gradile, male i od drveta, skrivene u tada raskošnoj šumi.

Mitrović je bio i glavni pokretač izgradnje velikog apartmanskog naselja u stilu starih manastirskih konaka.

To je tada bio grandiozan, skoro nemoguć poduhvat.

Međutim, uz velike investicije tadašnjeg najmoćnijeg jugoslovenskog preduzeća „Generaleksport“ (tada je direktor bio legendarni Miki Savićević) i angažman mnogobrojnih preduzeća I pojedinaca, šest povezanih konaka, nazvanih po srednjovekovnim srpskim gradovima, ispunili su centralni deo Kopaonika neobičnom lepotom koja i danas krasi taj deo planine.

Kada je Kopaonik počeo da se razvija kao moderni smučarski centar početkom 80-ih, planina je morala da trpi.

Krčila se šuma zbog staza, ogromne mašine su godinama ranjavale brda, ali su novoosnovana firma „Geneks Kopaonik“ i arhitekta Mitrović čuvali planinu koliko su mogli, gradeći planski i vodeći računa o infrastrukturi.

Kopaonik se menjao, kroz šumu su progledale skijaške staze, na sve strane su počele da zuje žičare, stizali su tabači snega, ratraci, freze, ali njegova lepota je tek bila dotaknuta.

A onda su došli neki novi graditelji i počele su da niču zidane višespratnice, apartmani, kafići, restorani, moteli, hoteli – sve do ogromne kafane na samom Pančićevom vrhu (2.017 metara).

Mnoge od tih građevina, zgurane oko samog središta Kopaonika, pravljene su, kao i ta kafana, nelegalno, ili se bar značajno odstupalo od građevinskih planova.

Svemu je mnogo doprinela činjenica da „pravo“ na Kopaonik imaju dve opštine, Raška i Brus, koje su, po srpskom običaju, vukle svaka na svoju stranu.

I tako se danas „srpski biser“ jednostavno izgubio u samom sebi.

Kroz cigle, beton i staklo proviruju smrče i jele, a u nižim delovima hrastova šuma, ranjeni i mnogi neizlečivo bolesni.

Kopaonik jeste postao najveći skijaški centar u Srbiji i veoma je popularan, ali načičkane građevine bez ikakvog reda i stila ubile su humani ambijent i kopaoničku građevinsku tradiciju.

Sve ovo odnosi se samo na Nacionalni park, a ako se siđe niz planinu, tek onda se vidi kako je ona nemilosrdno i bez plana ekploatisana. I kako se i dalje na isti način eksploatiše.