Kovilj: Na kraju sveta

Još srk do kraja kafe, kad evo je! Zemlju ne dodiruje, stojala je uz živicu od bašte, nismo ni stigli da je ošacujemo kako treba, kada je rekla: „Ustajte, vodim vas na kraj sveta“! Svi smo poskakali, a nije nam puno ni trebalo, uvek avanturistički raspoloženi, a i deca nam velika, pa ko što neko reče da im ne smetamo, bolje da idemo. Brzo smo hladovinu stare lipe zamenili organizacijom puta za na kraj sveta. Auto-putem „Bratstva jedinstva“ stigosmo do Kovilja, krivudavim prašnjavim putem uz koviljski manastir, potom do stare, prizemne kuće. Dalje nije moglo. Kraj sveta!

Čarda, baš stamena, a niska ko Sosa, debelih zemljanih zidova zanosnih bedara, sa šarenim zidom, ko keceljom opasanom u struku, malih prozora sa heklanim firangama, širokih masivnih vrata, trščanim krovom, ošišana na „jutarnji friz“ odisala je gostoprimstvom. Ko bi rekao da tu nema struje ni tekuće vode, čista i sjajna blista na obali Arkanja. Čarda je omalana crtežima riba, ptica, drvećem, stihovima, zapisima i zahvalnicama. Red je da se utisci ostave na zidu, kako Lale kažu „Da svi vidu“. Dok zaposedamo stolove ogrnute kariranim stolnjacima i neizbežnim aluminijumskim pepeljarama, kroz glavu mi prolaze slike, kada smo kao srednjoškolci dolazili ovde, da proslavimo prvu vozačku dozvolu, kumovog fiću, poziv za vojsku. Opuštanju doprinose drvene stolice, koje su se od više decenijske upotrebe taman toliko izlizale da se prilepiš za nju i uopšte ti se ne ustaje, samo kada jako potera. Ta čarda je othranila tri generacije Varenike. Pradeda Pera Varenika je zakupio „Na kraj sveta“ od manastira Kovilj, pa ko drugi sem Crkve raspolaže krajem sveta? Tu je Pera organizovao mnoge slikarske kolonije, druženja uz glumce i pesnike, čak je jedan astronaut među mnoge druge goste, arterirao tu, i ko zna ko još sve. Ovde su pili naši očevi, dedovi, pradedovi, čukundedovi, navrndedovi, kurđeli, kurlebali, a danas pijemo mi… kurajberi, lepo piše na zidu, ne na tarabi.