Ostrvo koje noću nestaje Foto: Privatna arhivaDžoni Štulić je u pesmi imao proleće u decembru a Kragujevčani se sve češće odlučuju da letuju u januarau i februaru. Naravno na za to prikladnim destinacijama poput Zanzibara, Tanzanije i Kameruna. Jedan od njih je i Marina Petrović Jilih, docentkinja na kragujevačkom FILUM – u, koja se početkom ove nedelje vratila sa jedne takve avanture i impresije su joj još taze.
Ona je provela 10 nezaboravnih dana na zanzibarskoj obali Indijskog okeana i netaknutoj pridodi Tanzanije, opredelivši se po sopstvenim rečima za aktivan odmor i letovanje na kome je ostvarila svoju životnu želju da iz prve ruke upozna Afriku i način života tamošnjih stanovnika.
– Nisam odabrala ove destinacije da bih provela klasičan odmor sa leškaranjem na plaži, ma koliko prelepe zanzibarske jesu, sunčanjem i brčkanjem u Indijskom okeanu- kaže ona.
A, prvi utisci, posle leta od 14 sati od Beograda do Zanzibara uz presedanje u Dohi nisu bili baš najsjajniji, ali jesu autentična Afrika.
– Sleteli smo na stari aerodrom u glavnom gradu Zanzibara koji se isto tako zove, a koji liči na našu provincijsku autobusku stanicu. Unutra „hiljadu stepeni”, nigde klime i milion ljudi koji se samo muvaju u svim pravcima, od domaćih do stranaca iz čitavog sveta. Šetaju vas od jednog do drugog šaltera, na prvom se kupje viza, ali plaća na drugom – počinje ona svoju priču sa letovanja.
Inače, opisuje ona, Zanzibar je poluautonomna oblast Tanzanije i na ovom ostrvu moneta je tanzanijski šiling. Za 10 dolara dobijate 23.100 šilinga. Viza košta 50 dolara.
Međutim, čim su stigli u svoj smeštaj na obali okeana raspoloženje se odmah popravilo.
– Bili smo smešteni, ne u klasičnom hotelu, već u predivnom kompleksu bungalova na samoj plaži. Oko nas priroda, palme, bananane i majmuni u neposrednom komšiluku. Sve isprepletano, plaža, zelenilo, bazeni, restorani i barovi kao jedna celina – kaže ona.
Sama hotelska plaža je prelepa, ali su im domaćini skrenuli pažnju da na Zanzibaru ima još lepših. Na izletima su ih obišli sve.
– Sjajne su. Kod njih je pesak beo, kao puder, najfiniji prah a, opet iznajmite bicikl i vozite po njemu kao po stazi. Ogromne su, a na slikama izgledaju kao da su puste. Na njima je mnogo ljudi ali prosto, zbog njihove veličine „ne možete da ih uhvatite u kadar”, objašnjava naša sagovornica.
Od plažnih sportova na Zanzibaru su najpopularniji kajt surfing i ronjenje prilagođeno svačijim sposobnostima od školica za decu do vrhunskih podvodnih izazova za najiskusnij eprofesionalce.
Noću se na plažama organizuju velike zabave i žurke prilagođene mahom mlađoj populciji. Vode Indijskog okeana su poznate po ogromnim plimama i osekama, tako da su jednog dana otišli na izlet „na ostrvo koje postoji samo danju”.
– Kada se voda povuče ujutru ono prosto izroni iz okena. Otišli smo tamo brodićima, poneli hranu i piće, roštiljali ribu na pesku, kupali se i povukli predveče „zajedno sa ostrvom” koje je do sutra lagano nestajalo u moru – još uvek je pod utiskom Marina.
Po njoj, tamošnja hrana je fenomenalna. Sastoji se, pre svega, od ribe i svih mogućih plodova okeana: jastoga, hobotnica, sipa, tune.
– Jedu i puno povrća i super je, ali ne mogu da mu izgovorim ime – iskrena je naša sagovornica, koja dodaje da njihovo tropsko voće ni po ukusi i veličini poput ananasa, manga i lubenica ne može da se uporedi sa onim koje ovde kupujemo. O kokosovim orasima da ne govorimo.
I sve je pristupačno čak i za naše uslove.
– Jeftino je čak i u trurističkim objektima, ručak ili večera sa sve pićem su od 10 do 20 dolara. Na pijacama je baš džabe, te cene čak ni ne mogu da se iskažu u našim parama, priča ona, dodajući da je to logično pošto je zanzibarska prosečna plata (van turizma) 100 dolara. Siromašni su to se vidi čim se izađe iz turističkog raja i luksuza. Ma, koliko da sam putovala, takav način života do sada nisam nigde videla. Na samo par stotina metara od plaža nalaze se sela. Ljudi žive u malim kolibama, mahom od šiblja, drveta i blata, prekrivenim trskom, a oni imućniji imaju krovove od zarđalog lima. Nemaju prozore i kada sam pitala vodiča: „Zbog čega?”, on mi je lakonski odgovorio: „Oni tako žive” – preprčava nam Marina sa napomenom da je temperatura u tim nastambama tokom cele godine od 28 do 30 stepeni.
Svi kuvaju ispred kuća. Založe vatru, spremaju i istovremeno se okupljaju, druže, rade, zabavljaju uvek i napolju. Obožavaju fudbal i uveče se celo selo okupi ipred jednog televizora i zajedno prate utakmice i navijaju.
Zvanični jezici na Zanzibaru su svahili i engeleski koji odlično govore svi oni koji imaju kontakt sa turistima, drugi pak ne, ne treba im.
– Opušteni su i nasmejani. Njihov životni moto zaista jeste hakuna matata – nema brige ili bez problema i polo polo što znači – polako. Nezadovoljstvo se nigde ne primećuje, barem ne mi stranci – tvrdi ona.
Pored plaža obišli su farmu začina i nacionlne parkove sa džinovskim kornjačama i zanzibarskim majmunima. Sva iskustva su bila fascinantna ali izdvaja poseta osnovnoj školi.
– I to zdanje odiše siromaštvom, ali su deca nasmejana i kada smo ušli, obradovala su se i otpevali pesmu dobrodošlice. Dečaci su u belim košuljama i teget panatlonama, a devojčice u suknjama iste boje i sa belim marama. Iako je stanovništvo na Zanzibaru većinom islamske veroispovesti deca pohađaju škole u zajedničkim odeljenjima – prenosi naša sagovornica, napominjujući da ih je, pošto su odneli učenicima poklone – slatkiše i školski pribor primio direktor škole i na prijemu ih do tančinama upozano sa zanzibarskim obrazovnim sistemom.
Pomislila je da će joj biti dosadno u poseti farmi začina, ali se grdo prevarila. Ispalo je neponovljiv doživlja.
– Ne zna se šta je bilo zanimljivije, da li kada smo gledali biljke cimeta ili bibera, toliko poznatih u ishrani ali nikada nismo videli kako rastu i izgledaju u prirodi, pokušavali da po mirisanju lista pogodimo o kojoj se biljci radi ili kada su nam dečaci neverovatnom brzinom brali kokosove orahe sa ogromnih palmi – nabaraja ona.
Tek na kraju, dok su ćaskali shvatila je da je farma začina koncipirana kao sirotište za decu bez roditelja, a takođe je i sigurna kuća, prihvatilište za majke sa decom. Svi tu zajedno žive, rade i dočekuju turiste.
Za safari je morala da potegne čak do Tanzanije. Brzim trajektom od Zanzibara do Dar es Salama, glavnog grada Tanzanije, pa potom 300 kilometra vožnje do nacionalnog praka Mikumi koji se nalazi na putu ka Keniji.
– Naporno ali interesantno putovanje. Na njemu sam videla neverovatne stvari za koje sam mislila da nisu moguće i da postoje – iskreno je oduševljena Marina.
U Mikumi su bili smešteni u luksuzne kolibe-apartmane, ali nisu gubili vreme već su odmah otišli u selo plemena Masaji. Tu su na licu mesta videli kako se pali vatra na tradicionalni način ali i unutrašnjost njihovih nastambi.
– Njihov krevet je poređana gomila drva prekirevena kozijim kožama – priča ona.
Priroda, ona prava je odmah tu. Često se desi da Masajima lavovi ili hijene upadnu noću u selo i pokolju im dragocene koze i goveda. Sad Masaji bi kopljima i mačetama to naplatili divljim životinjama ali je njihovo ubijanje i lov zabranjen, pa povreme „troškove” krvavog pira divljači, po dogovoru snosi država.
Goveda su posebno dragocena jer su za Masjie „moneta za ženidbu”. Prosečna mlada u ovom delu Tanzanije „staje” 15 komada, ali ima i mnogo skupljih lepotica vrednih većeg stada.
– Kod njih je poligamija, a broj žena nije ograničen. Kako sami Masaji kažu „broj žena zavisi od veličine stada i potreba” ali dok cenu mlade određuje njena porodica u braku prva supruga mora da se složi i odobri izbor svake naredne – pojašnjnjava tamošnje ženidbene običaje Marina.
Safari je bio baš ekskluziva. Pošto su potencijalni saputnici, koji su se prijavili za njega u agnciji, zbog korone otpali i nisu ni poleteli iz Beograda Marina Petriović Jilih imala je džip, vodiča i turu samo za sebe.
– Sjajan vodič, koji mi je tokom vožnje natenane objašnjavao navike i način života svake životinje. A videla sam iz najveće moguće blizine: krda antilopa i imapla, bufala, slonova, zebri, i žirafa. Babuna ima milion i svuda su oko puta i na njemu. Tu su lavovi, leopardi, bradavičaste svinje, nilski konji, krokodili… – pokušava ona da se priseti i pobroji sve vrste koje je videla na safariju. Ne uspeva.
Sve su životinje tu, bukvalno na dohvat ruke, ali baš zbog toga ovakvo putešestvije nije bezopasno.
– Životinje ne reaguju na džip, jer su na vozila odavno navikla. Međutim, svaki izlazak iz njega one shvataju kao napad na njih i odmah kreću da ubiju čoveka. To mi je vodič prvo objasnio. Naišli smo na lavove koj su spavali. Onda su došli slonovi koji su ih uznemirli. Odjednom je nastala gužva, lavovi riču iz trave i žbunja, a slonovi na to ne obraćaju pažnju. Jeda od njih je prišao našem džipu. Vodič mi je rekao samo da budem mirna, ne pravim nikave pokrete i ništa ne pričam. On je došao skroz do džipa, bukvalno nas osmotrio kroz prozor sa daljine od nekoliko santimetra okrenuo se i otišao svojim putem – u dahu prepričava bliski susret sa ogromnim slonom.
Ipak, najupečatljivi susret sa prirodom Afrike nije imala na safariju već na putu dok na povratku u Dar es Salam.
-Pored puta je stajala ogromana i predivna antilopa. Gledala sam je kroz prozor i u tom trenutku je iz žbunja iskočio lav i ubio je jednim udarcem. Mnogo puta sam premotavala tu sliku u glavi i ljudsko oko prosto ne može da registruje brzinu kojom je on iskočio, ubio je, kandžama joj odrao kožu i počeo da je jede na licu mesta. Vozač je samo slegnuo ramenima sa konstatacijom – to je život – priča naša sagovornica.
Usledio je povratak u Zanzibar, ali grad. Tamošnji stari centar Stoun taun je istorijsko-arhitektonska celina pod zaštitom UNESKO-a. Prepun je pijaca, bazara, suvenirnica u uskim uličicama, ogromnih džamija i katedrala, pijaca za voće i začine.
Jedna od najvećih turističkih znamenitosti je Pijaca robova iz 19 veka. Ima i lepših stvari poput muzeja Fredija Merkjurija rođenog u ovom gradu, koji u Zanzibaru živeo do svoje devete godine ili autentičnog fast fuda koji u ovom slučaju podrazumeva krabe ili hobotnice zgotovljene na žaru na licu mesta. Od mesa Zanzibarci jedu samo piletinu dok Tanzanijci na trpezi imaju i govedinu.
– U Stoun taunu sam naišla na restoran koji drži Alžirac i koji je odmah reagovao „kako ne znam gde je Srbija” i to na dosta dobrom našem jeziku. Pohvalio se da u lokalu pušta „muziku odavde” i ko da odoli tom pozivu – duhovita je Marina.
Čovek je smesta pustio potpuri hitova Šabana Šaulica i tečno izgovorio „Šaban je kralj!”.
– Ispostavilo se da ima devojku iz Bosne koju često obilazi i dobro je naučio jezik i običaje, a bogami, usvojio i muzički ukus ovdašnji, ceni ona.
Usledio je povratak i let za Beograd (preko Dohe, dakako) ali sa potpuno novog aerodroma otvorenog baš pre neki dan. Ovaj novi za razliku od onog prvog, starog i sada zatvorenog – baš svetski, kao i cela ova priča i letovanje.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
