Krčedin: Pet koraka do meraka

Pogledao je u navigaciju i zapovednički rekao: „Skreni desno“! Naravno, neću u levo. Skrenuo sam za Krčedin i u glavnoj ulici ispred broja 90 primetio sam lokal sa uređenim velikim parkingom. Ispred mene je stajao ponosno, obasjan popodnevnim suncem, natpis „Merak mi je“. Ljubazni konobar nas je dočekao na vratima restorana i uputio na najlepše mesto u bašti u hladovini od loze, u zabitom delu, dok meračimo. Na vrućini od 35 stepeni najviše me je obradovala voda, toliko hladna baš koliko mi treba, da ne trnu zubi, već da osveži. Pogled u jelovnik mi je pojasnio da je spram ponude i naziv restorana. Sve što čini merak.

Na tihi šapat kuvara, konobar je doneo glavno jelo, po onoj staroj: „Jel imate teleću glavu?“ Da, to je to, i još u saftu! Kada sam probao odmah sam se setio Olimpa, Bogova i stare srpske kuhinje, ta su jela odnegovala Sinđelića, Jugoviće, Cara Dušana, Hajduk Stanka i Nešu Galiju! Pred kraj prvog jela, kada se kao slučajno kašika zakačila za dno tanjira, ljubazni gazda Boban je lično doneo ćevape, po starom običaju da mezimo. Kako ne bi ponovo spominjao, svevišnjeg, srpske junake i majstore roštilja, mogu da vam kažem da su ćevapi ostali u senci Telećih glava, dobro namočenih u saftu, od kojeg su mi se usta lepila, rub čaše je poprimio obrise usana, a brci se uštirkali, pa sve miriši na još. Dok smo vodili čampraz divan sa gazdom Bobanom, saznali smo da je iz Niša i da je skoro 30 godina ugostitelj, da mu je to porodična tradicija. Genetika je čudo.

Taman smo pomišljali na odlazak, koji nam se nije nikako milio, a konobar je doneo „šlag na tortu“, u obliku baklava sa suvim šljivama i orasima. Šta reći, sem iste one situacije kada ukus ne mogu da prenesem. Kao da smo rod najrođeniji, ispratili su nas do automobila i poželeli nam srećan put. Iz očiju mi se videlo – merak mi je!