Krf (1): Dve jonske minijature

Teško da je neki grčki predeo fotografisan više od ove dve susedne minijature. Nije im odoleo ni Džejms Bond pa „igraju“ u filmu „Samo za tvoje oči“.

Vlaherna se zvala i carigradska palata vizantijskih careva. Ova Vlaherna nije ni velika ni raskošna, nego sve suprotno od toga: njena je lepota u jednostavnosti i skromnosti, i posebno u belini zidova koja se tako lepo slaže s tamnoplavim morem. Plavo i belo, kao na grčkoj zastavi. More udara u veliko crno kamenje koje je neka sila poslagala oko crkve, da bi prizor bio još lepši.

Kroz nisku kapiju kod koje drema mačka, pored zvonika sa dva mala zvona, ulazi se u usko dvorište puno muškatli u amforama; odatle, u malu kapelu gde se vernici obraćaju Bogu.

Prema natpisu na zvoniku, Vlaherna postoji od 1685. godine; blizu dva veka bila je ženski manastir, a jedno vreme vlasništvo porodice Nikole Mancarosa, kompozitora grčke himne i osnivača Udruženja filharmoničara Krfa, koji i danas ulepšavaju večeri na toplim pločnicima grada. (Reči je napisao nacionalni pesnik Dionisios Solomos; kada je 1857. umro, žalio je ceo Krf, zatvoreno je pozorište, parlament je prekinuo rad…)

Do crkvice se, mada je usred mora, može doći i peške – povezana je s kopnom betonskim prelazom za koji su privezani čamci, spremni da vas prevezu do Mišjeg ostrva, ili preko puta, u Peramu, gde se nastanio Lorens Darel kad se iz tmurne Engleske preselio na sunčani Krf.

Mišje ostrvo (grčki: Pontikonisi) zaslužuje lepše ime, a ovo je dobilo zbog belog stepeništa koje se penje kroz gustu šumu probijajući se do malog manastira. Ono je podsetilo nekoga na mišji rep i tako ostrvce, koje, gledano s mora, liči na veliku zelenu loptu, dobi ovo ime.

Mali manastir, podignut u XI ili XII veku, posvećen je Hristu Pantokratoru (Svedržitelju), i kažu da nema manjeg u svetu. Kažu takođe da tu živi samo jedan kaluđer, ali mi ne videsmo ni njega.

U kapeli nekoliko ikona i kandila, dva stola – ništa više ne bi ni stalo. U malom dvorištu s pogledom na Vlahernu, Peramu, Kanoni i daleke, plavičaste vrhove planina; dva gruba daščana stola i četiri klupe, ispod čempresa i borova; u belo okrečen bunar; u ćošku tezga sa suvenirima (možda će lepota spasiti svet, a dotle – treba od nečeg da se živi!); na belom stepeniku bela pudlica, tužna i zbunjena, kao da ju je neko tu zaboravio.

Po legendi, Pontikonisi je kamen u koji je Posejdon, ljut na neposlušne Feačane, pretvorio Odisejev brod dok se junak Trojanskog rata vraćao rodnoj Itaki i vernoj Penelopi.

Neki misle da je na slici „Ostrvo mrtvih“ švajcarskog slikara Beklina upravo Pontikonisi. Slika je početkom XX veka bila vrlo popularna u Evropi. Nabokov je navodno rekao da je ima „svaka kuća u Berlinu“. Možda je to u umetniku probudilo trgovački duh pa je naslikao još nekoliko sličnih. Ako je verovati Vikipediji, neku od njih imali su i Frojd, Lenjin, Klemanso, a sliku je mnogo voleo i Hitler! Verovatno zbog naziva (dodajem ja) – u smrt se razumeo bolje nego u slikarstvo.