Kroz istarske maslinjake

Tu se prolazi kroz vatromet boja – zelenih, belih, sivih, crvenih livada, krošnji maslina, kamenova u zidovima kuća i ograda, starih, novih, oronulih, opravljenih, ili sasvim novokomponovanih. Tu su štale i avlije, zabrani i zaboravljeni obori, šupe za alat i po neki traktorčić, plug, kosilicu. Ove godine smo taj put prešli – idući ka Rovinju sa Dašom Drndić, nekadašnjom Beograđankom, sadašnjom Riječankom i uvek Rovinjankom – vozili smo njen veliki kofer kao izgovor da se i mi provedemo u njenoj divnoj konobi nad rovinjskim krovovima i dimnjacima, da pojedemo jednu posebnu maneštru sa specijalnim makaronima u boji i dvema vrstama gljiva i – naravno, sirom… Ribanim, perfektnim parmezanom… A pre toga – bakalar na bijelo iz kutije, sa hladnim belim ili teškim crnim vinom! Uživanje je sinonim za Istru. Nema mesta – bar od onih koja ja znam – gde se čovek lepše oseća i gde su uživanja lepša i pristupačnija! Tu su vam neke reke – Mirna i druge, tu su vam srednjevekovni gradići na brdima koja niču iz širokih ravnica – kao u crtanom filmu – Motovun, Grožnjan, Višnjan, Vale… Ili gradići u maslinjacima kao Vodnjan, na samo par kilometara od mora i od plaža Peroja, Valdoltre… Pa sve do Rovinja, Novigrada… Iskoristili smo prisustvo Daše Drndić, originalne Istrijanke – (njen otac, Ljubo, narodni heroj, dizao je Partizanski ustanak 1941. godine po ovim krajevima), da se malo bolje upoznamo sa gradićima i putevima ovog Raja na zemlji. Svratili smo u slikoviti srednjovekovni gradić – Šentivenćat, gde se već desetak godina odvija Međunarodni festival plesnog i neverbalnog teatra, na Glavnom trgu i u dvorištu Kaštela, gde je napravljena velika pozornica za letnje festivale sa mnogo stolica u gledalištu… A u maloj renesansnoj lođi nameštena je jedna nežna scenica, sa dobrim baletskim podom i sa nekoliko redova letnjih stolica pod svodom. Kućice iz srednjeg veka, sve nekako nahero postavljene sa divnim prozorčićima, cvetnim balkončićima, kapijicama sa specijalnim okovom od kamena, omalterisane ili oštećene. Crkva na istom trgu – slikovita, ranorenesansna građevina, prazna i dirljiva, kao neka osedela lepotica neodređenih godina i večite svežine… Naravno – kafanica jedna, kafanica druga, kafanica treća… u svakoj po nekoliko gostiju. Pije se pivo, vino ili domaća rakija sa raznim travama. Obilazak slikovitog Šentvinćenta završio se susretom sa jednim komšijom iz Beograda – još ne mogu da se setim kako se on zapravo zove, ali lepo smo se i srdačno pozdravili i odzdravili. Pokazao nam je put dalje – za Rovinj, kroz Istru i livade u beskraj plavog Jadrana, gde se sve završava i utapa kao u večnost. U Istri je glupo mreti!