Kuba (1): Rum, kokos i Hemingvej

– „Estimado senjor, esto no es Kuba Libre. Daikiri esta aki. Ralja el gran

Hemingvej i no sabes lo ke esta bebiendo“.

Gospodine ovde se ne pije Cuba Libre. Diaquri. Naslonili ste se na velikog Hamengveja a ne znate šta je pio.

Daj, leba ti taj Daiquri.

Visoka čaša s nogicom, nešto belo ko prokisli jogurt i slamčica: vidi ti matorog jarca, ruku bih dao da je dok je umakao pero u mastilo i pisao o starcu i moru i Mobi Diku, pio Cuba Libre, kad ono, neki bućkuriš. Zažmurim i srknem. Mamu mu, pa nije on naivan, jeste koktel, ali greje kao naša brlja kada stigne do pupka. Osnova rum i kokos.

– Usporite malo, kaže gospođica Sally, moj prevodilac i vodič kroz glavni grad komunističke Kube, rođena Slavica, Šapčanka koja je pre osam godina došla na Kubu, naletela na Gospodina iz Pariza, otvoreno mu rekla da želi stalno da živi u Havani i gle čuda, san joj se ostvario. Vrlo brzo taj poriv osetiću i sam. Izlazimo na svež vazduh iako mi šef ženskog benda i glavna pevačica namiguje i dodaje Holaa! To hola znači zdravo, dobar dan, kako si, laku noć ali i rado bih prošetala s tobom i negde popila mohito, a možda i nešto više. Izlazimo iz mirisa Daiquria i preglasne, ali inspirativne muzike, a napolju red kao da se nešto deli na tačkice i opet muzika, na ulici, pred kafanom i opet salsa, najpoznatiji Kubanski proizvod za oči i maštu. U Havani, glavnom gradu Kube, u Trinidadu i Santa Klari ili, svejedno, svuda se igra i peva, dele poljupci i zagrljaji, pije pivo ne samo zato što je najjeftinije već što je pivo nacionalno piće i što džeparac ne može da izdrži Cuba LIbre ili Mojito, jer koštaju u proseku 5 CUCa na kojima nisam zapazio da su ukrašeni Velikim Vođama. Na lovi od 3 CUCa kratko vreme bio je samo nacionalni junak Ernesto Čegevara, za Kubance kratko Če. Prosečna plata je između 20 i 25 dolara ili kubanskih CUCa.