Kuba (1): U centralnoj Havani

… poškropljenog rumom i svetom vodicom, zamašćenog mirisima žilave pečene piletine i crnog pasulja, gde ritmove regetona, sona i salse mogu da nadjačaju samo duboko religiozni udarci Joruba obreda alegoričke religije, koju su kroz ritam lanaca, kojima su bili svezani, robovi doneli čak iz Nigerije, tačnije samo oni koji su preživeli višemesečno ljuljanje na uzburkanim morima, bičevanje španskih tamničara i naslagana tela svojih rođaka u mračnom potpalublju.

Nekada velelepni balkoni, sada optočeni zarđalim ogradama, popucalim arabesknim pločicama, svezani neprekidnim špalirima čistog veša, kriju više nego što masne stranice luksuzno štampanih turističkih prospekata kazuju. Desetine mnogočlanih porodica dele ovaj uzavreli magični lavirint, dele krovove koji obilno prokišnjavaju, improvizovana kupatila bez tople, a često i hladne vode, pregrađuju, zagrađuju, izdižu, nadgrađuju, presecaju i umnožavaju stambene jedinice dok ne ponestane vazduha i svetla da obasja snove o svetu koji se dešava dalje, daleko, van ovog suncem kažnjenog ostrva.

Virtuoz na violini, oronuli univerzitetski profesor, profesionalna plesačica salse nestvarnog osmeha i bokova, zidar najamnik, starica sa hodalicom, i još jedna bez hodalice, te tinejdžer koji boluje od astme, svi oni žive na čaršav jedno do drugog, neki, kao ranije pomenuti tinejdžer, bolujući od bolesti koje se leče svuda u svetu, ali ne i ovde, u zemlji koja prednjači u revolucionarnim medicinskim otkrićima, kontradikcija pitaćete me vi, ali ne navaljujte, ni prva ni poslednja na ovom ostrvu gde bi, da reč „sloboda“ nije toliko puta izgovorena, „kontradikcija“ svakako prednjačila kao ona najviše rabljena.

*Živopisne oronule fasade Havane, koje svi rado žele da vide na svojim razglednicama, kriju mračnu sudbinu jednog naroda, koja će zauvek ostati neprimećena od strane hiljada očaranih turista, moreplovaca, internacionalnih hohštaplera i nabeđenih evropskih bekpekera. Nadnesen nad svojom beležnicom, na pragu skoro obrušene dvospratnice nekoliko ćošeta od čuvenog Paseo del Prado, autor ovih redova udiše vrelu prašinu iza rikši koje se krive pod težinom podgojenih Evropljana, jednim uhom prateći brze ritmove rumbe, dok drugim podmuklo legitimiše turiste koji posle dva jaka mohita krivudaju razvezanih jezika na vrelini popodnevnog sunca. Ima tu i golobradih Novosađana, Nemica upečene kože, Australijanaca koji bolje podnose kapljicu, lako prepoznajem i Zagrepčane, Nišlije… Svi oni će sa oduševljenjem prepričavati ribolovačke priče, te u nedogled ponavljati komplikovane korake, sveže nabubane u lokalnoj školi salse, izgovarajući njihovu numeraciju naravno – na španskom.

Uskoro će ovu popodnevnu idilu prekinuti Franko, neuhranjeni crni tinejdžer, mašući obema rukama sa improvizovane tezge, gde se oko njegovih sendviča rado sakupljaju muve. Asukar, razumem, kroz gomilu ljudi, dece i staraca, koji trče u krdu. Šećer je stigao u botegu, posle nedelja nestašice! Grabim gazdaričin svežanj bonova i priključujem se sprintu gladnih. Na kraju avenije ljudi se, razočarani i umorni, vraćaju praznih ruku i odmahuju glavom. Bio je samo paket – dva, kažu.

Ogorčeni, spuštamo se u grupicama na Malekon, da u tišini gledamo u refleksije sopstvenih nemira na pučini. Neko prosleđuje bocu. Ruma će uvek biti napretek.