Kuba (2): Nataše, Olge, Marije

… proveo sam skoro dvadeset dana, i već drugog kao i moja Šapčanka Sally, kada sam, na trgu Plaza San Fransisko naleteo na Caballero de Paris, i kada sam ga jednom rukom gore povukao za bradu, drugom držao za ruku i istovremeno čepio mu levu nogu, pozlaćene delove skulpture, iz neobjašnjivih razloga poželeo sam ne da živim u Havani već da mi Caballero ispuni želju i vrati vreme Tita, tačkica, radnih akcija, letovanja na Jadranu za Dž, kupanja na Šećerancu ili Partizanovom na Adi Ciganliji, jednom rečju u vreme kada smo imali sve što danas imaju Kubanci i kada smo zaključavali kućerke na Čukaricama i Vračarima a ključ ostavljali okačen na ekser štoka od ulaznih vrata, ali pod uslovom: da budemo srećni kao što su srećni Kubanci koji danas, u 21. veku imaju ono što smo i mi imali pre pola veka, a to je ljubav. Ova reč i one dve Cuba Libre pišu se velikim slovima.

Na Kubu sam sleteo Er basom Aeroflota, dan posle sveopšteg glasanja za novog predsednika Republike, koji je i premijer, i premijerka i generalni sekretar Partije i još po nešto kad stigne. Bio sam zapanjen: nigde nisam video ni jedan jedini plakat ili parolu, recimo:“Zato što volimo Kubu. Raul Kastro“! Nijedan plakat, nijedno obeležje da je taj dan bio veoma značajan za budućnost poslednje Komunističke zemlje iz prvog komšiluka velike i jedine i najdemokratskije Amerike. Kada sam posle nekoliko dana, moju komšinicu senjoru Ilku (dobila ime u vreme kada su se Karibima šetali Rusi, a i danas, samo kao turisti, ali arogantni kao da su Caballerosa uhvatili za bradu – upoznao sam Nataše, Olge, Marije, ko je premijer, ona je slegla ramenima i rekla „Ni siquiera se de que me preguntas. Nisam sigurna ni šta me pitate“.