Kuba (4): Da se starac ne probudi

I ja sam kod senjore Estere zaslužne kubanske umetnice, glumice, koja je otkupila pozorište i pretvorila ga u svojevrsnu besplatnu školu salse, karatea, slikarstva, vajarstva, učenja rada na kompjuteru, i privatni hotel, jeo svakog jutra za doručak. Menu: bajat hleb, kriška lubenice, kriška papaje, jedna banana, mango, dve šnite neke salame bez ukusa i mirisa, belog sira istog kvaliteta, koji liči na naš švapski, dva parčeta kačkavalja, kafa ili čaj, ja čaj po želji, i ništa mi nije falilo. Štaviše, da prostite, za dva dana od ovakve kombinacije popravila mi se flora i fauna u stomaku. Debelom.

Školarina je besplatna a svaka škola, kao nekad što bi rekao pesnik, ima svoju boju: bele bluzice a devojčice i dečaci suknjice i pantalone bež boje.

Najčešće sam za ručak jeo jastoga s grila i pio crno kubansko tinto vino. Jastog je uvek bio serviran sa gomilom povrća. To je s muzikom, orkestri nemaju plate već koliko dobiju od srbadije a oni su najizdašniji, koštalo oko dvadesetak CUCa. Najeo sam se bez bojazni ovog raka do sledećeg odlaska među srećnu sirotinju. Ako Bog da ili mi želju ispuni Caballero de Paris.

U jednom majušnom hotelu, iza Plaza Vijala, jedna skromno uređena soba pretvorena je u spomenik Ernestu Hemingveju, koji je kada se doselio na Kubu neko vreme tu živeo. Kada je doneo definitivnu odluku da na Kubi ostane i da srče Daiquiri, preselio se na imanje udaljeno dvadesetak kilometara od centra La Habane. Ne znam koliko je imanje, ali, ovakve kuće viđao sam samo u filmovima. Ulaz nije bio dozvoljen ali sam mogao da fotkam do mile volje kroz vrata i prozore. Pitao sam jednu ljupku hostesu, koliko je plaćao struju i infostan nije znala da odgovori, ali su u Floridi, gde je ovekovečen u realnoj veličini kako sedi za šankom, svi su znali odgovor na pitanje: „Kako je sirotan išao kući kad se nacirka?“

Kako, smejali su se Kubanci koji listom imaju zube kao bisere: nosila ga cela Kuba i to na prstima da se starac ne probudi.