Kuba (5): Mohito i škampi u Staroj Havani

Kad pitaš ko je bio Če, svi upitani stavljaju ruku na srce i saginju glavu. Ne progovaraju ni reč.

Na trgu gde se lovi Wi Fi upoznao sam Maibu. Munula me u leđa i pitala jel imam karticu za telefon (jedan sat za Wi Fi jedan CUC). Rekoh, ne. A onda smo počeli da ćaskamo kao da se poznajemo od moje osnovne škole u koju sam išao još u prošlom veku. Ona dovoljno nije znala engleski a ja kao da sam bio u španskom selu. Ali, znate nas Srbe. Odlično mlataramo rukama. Uveče sam je izveo na Plaza Vijala. Popili smo po mojito a onda sam joj ponudio da nešto prezalogaji. Znala je da odabere. Kada smo krenuli u noć i zastali na početku moje ulice koja se noću zatvarala i pretvarala u muzičku scenu gde se igralo i pevalo i pilo do u ranu zoru, saznao sam da ima 17 godina. Ali, nije ono što ste pomislili. To na Kubi ne postoji. A ako postoji, onda se drugačije zove. Teško mi je da napišem: glad. Pozvao sam Bici-taxi (preuređen bicikl sa dve fotelje za goste i vozačem) i CUCnuo joj u šaku ni sam ne znam koliko CUca. Nešto me, nisam svetac, najednom zabolelo u stomaku.

Sreli smo se još nekoliko puta. Vodali se po Staroj Havani, pili mojito, ona je jela škampe, najčešće, ali sam u njenom ponašanju i pogledu osetio da mi je beskrajno zahvalna što joj ništa zauzvrat nisam tražio. Ja, budala, rekao bi moj drug Morka.

Kada je zašla u susednu ulicu na toj čudnoj napravi, skapirao sam da se nalazim ispred Floride u kojoj je sedeo veliki Ernest. Iskoristio sam kubansku slabost prema trudnicama, deci i Ćopićima ili što bi Bata Životinja rekao Šantićima, čičama sa štapovima i preko reda ušao jer oni svuda imaju prednost. Šefovica orkestra me prepoznala ili je folirala svejedno, doviknula mi Hola, ja sam zauzeo mesto pored Hemingveja i Miguelu drsko rekao da mi da piće.

Muguel me pogledao, oćutao, jer je verovatno iz mog pogleda video da želim piće koje ima veoma važno značenje, za mene, ali pre svega za srećne sirotane sa ovog bajnog ostrva: Cuba Libre.