Laza Lazarević: Biser srpske pripovetke i medicine

Počevši svoj put kao veliki potencijal za medicinu, uspeo je da se ostvari i u svojoj prvobitnoj želji, ali i da postane najznačajniji predstavnik srpskog realizma.

Rođen je u Šapcu 13. maja 1851. godine.

Završio je Visoku školu prava u Beogradu, a zatim otišao u Berlin gde je studirao i završio medicinu.

Bio je jako zainteresovan za prirodne nauke, darvinizam i pozitivizam.

S obzirom na to da je pisanjem počeo da se bavi još za vreme studija, interesovanja koja je imao pored književnosti uticala su na to da njegov stil bude metodičan, ozbiljan i sabran.

Posvetio se lekarskom radu i uživao je veliki ugled na tom polju.

Bio je prvi neurolog sa našeg podneblja koji je mogao da se uporedi sa svetski ostvarenim lekarima

Pored prakse u bolnici, kojom se najviše bavio, napisao je čak 77 stručnih radova iz medicine, što je za današnje standarde jako zahtevan posao (još ako uzmemo u obzir činjenicu da je živeo samo 40 godina, maltene nemoguć).

Nakon studija, vratio se u Beograd i posle izvesnog staža u Opštoj državnoj bolnici, postavljen je za ličnog lekara kralja Milana Obrenovića.

Dokaz o prirodnom talentu koji je imao za pisanje izašao je na videlo već u prvom objavljenom delu.

Zanimljivo je što je upravo to delo jedno od nama danas najpoznatijih Lazinih ostvarenja.

Reč je o pripovetki Prvi put s ocem na jutrenje.

Delo je izašlo 1879. godine pod nazivom Zvona s crkve u N, a kasnije je preimenovano u nama dobro poznato ime.

Njegov talenat za pripovedanje bio je vanvremenski i to je odmah po izlasku prve pripovetke uočila javnost.

Odmah su usledile i pripovetke kao što su Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti, Školska ikona i U dobri čas hajduci, koje su zatim objavljene u knjizi Šest pripovedaka 1886.

Posle toga, za života je objavio Vetar i On zna sve.

Posle njegove smrti objavljena je pripovetka Švabica za koju se smatra da je jedno od njegovih prvih napisanih dela.

Istaknuto mesto majke u njegovoj prozi povezano je sa činjenicom da je jako rano ostao bez oca i vezao se za majku i sestru.

Za razliku od mnogih umetnika koji su prošli kroz teške životne situacije, Lazarević je iz njih izašao kao pobednik, uspeo je u životu, ostvario se i stoga je njegov optimizam jako izražen u delima.

Broj dela koja je objavio, kao i činjenica da ih nije objavljivao redovno govore nam o tome da je on ipak svoj život posvetio medicini i lekarskom poslu.

U trudu i želji da doprinese na polju nauke (medicine), nije ni bio svestan da će baš njegove pripovetke ostati upamćene po tome što su umetnički najdoteranije u istoriji srpskog realizma.

Laza Lazarević uveo je psihološku pripovetku u našu prozu i to je po mnogima njegov najveći doprinos srpskoj umetnosti.

Što se tiče doprinosa psihijatriji, Laza je prvi razdvojio psihijatrijske i neurološke bolesnike, a govorio je i o primeni placebo terapije.

Malo znana informacija je da je upravo on otvorio prvi odsek za lečenje staraca i to na svetu.

Tvrdio je da stariji zaslužuju posebne načine lečenja.

Međutim, nikada nije dobio priznanje za prvog svetskog gerontologa, a za prvu takvu ustanovu danas se uzima gerijatrija osnovana u SAD 1909. godine.

Kako je negovanje zajedničke istorije jedna od navažnijih stavki očuvanja identiteta nekog naroda, na nama ostaje da velikane svoje prošlosti veličamo i znamo o njihovom doprinosu Srbiji, ali i svetu.

Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti u Beogradu nosi upravo njegovo ime.