Lečimo pacijenta, a ne tumor, organ ili dijagnozu

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Dosli smo u bolnicu, suprug i ja. Da dobijemo rezultat njegove biopsije. Cekamo. Cekamo. Konacno nam doktor donosi izvestaj. Nije dobar. Morate ici dalje, kaze. I okrete se i ode. Suprug kolabrira. Smestise ga sestra i cistacica na krevet. I svi se razbeze. Nigde nam niko ne prilazi. Sami smo. Nemo se gledamo. Njegov pogled nikad necu zaboraviti, dopire do mene iz neke daljine. Mislila sam u tom trenutku da cu ga izgubiti. Nisam ga izgubila tada, pribrao se. Nakon tri meseca borbe, izgubio je bitku.
   Zar pacijentima ne moze tako teska dijagnoza da se saopsti na neki humaniji nacin. Da se porazgovara sa pacijentom u posebnoj kancelariji, da tu bude i psiholog, da se da neka pocetna podrska. Nista, bas nista. Ostali smo potpuno sami.

2. Vodeca zemlja, u kojoj konkurenciji?
   ozda se tamo negde u ministarstvu i na fakultetu naveliko prica o palijaciji ali u realnosti – niti ima ko da je radi niti ima cime da se radi. Ilustracije radi, lekari u glavnom su i dalje daleko od vestina neophodnih za terapiju bola; u seoskim opstinama nema organizovane hitne pomoci i kucnog lecenja.