Liban (5): Dragoceni purpurni prah

Gradili su ga mnogi: Feničani, Grci, Rimljani, Turci. Prvi podaci datiraju još od vremena krstaških ratova. Brojni osvajači i zemljotresi učinili su svoje. Početkom ovog veka nemački arheolozi započinju, a Libanci nastavljaju iskopavanja i istraživanja lokaliteta. Ovaj grad, dokaz nestvarne lepote prohujalih vremena, nikad nije do kraja završen. Svetilišta i hramovi bogovima Bahu, Jupitru i Veneri, pravljeni su od mekog kamena peščara sa stubovima visokim i do 22 metra. Za njih je donošen crveni kamen čak iz Asuana. „Kamen trudnica“ koji je trebalo da opasuje ceo grad značajan je i po tome što su žene nerotkinje dolazile i molile se na njemu. Kažu da se taj običaj zadržao sve do danas.

U davno vreme, na ovom čuvenom putu svile kao važno trgovačko mesto, nikao je grad. Bio je značajan zbog blizine Damaska. Problem je predstavljalo močvarno tlo i škodilo u poslovnom smislu. Neko se dosetio i zasadio eukaliptuse. Vodopije kao da su jedva dočekale. Vredne i žedne pile su, crpile, a ujedno i sušile zemlju.

Grad je nestao, a eukaliptusi su još tu. Uspravni i visoki, čuvaju tajne i zadovoljno šume svojim raskošnim krošnjama…

Drugi grad na proputovanju kroz Liban zove se Tir. Kažu da je za vreme Septimija Severa bio impozantna metropola. No, najpre legenda.

Feničanski bog Melkart, šetao se obalom. NJegov pas čeprkao je po pesku, a kada se vratio svom gospodaru njuška mu je bila purpurne boje. Melkart je odmah naredio da se pesak na tom mestu ispita. Robovi su ubrzo pronašli neobičnu vrstu školjki koje su na dodir ispuštale boju, onu istu kao na psećoj njušci. Prelepa nimfa Tir ju je ugledala i tog časa poželela da ima haljinu iste boje. Podanici su se bacili na posao. Sakupljene školjke su samleli, solili, potom kuvali i tek kad su ih istucali dobili su purpurni prah. Bio je toliko dragocen da je jedan gram purpura prodavan 20 puta više nego gram zlata. Zbog te boje Feničani su dobili ime (Feniks, vatreni, purpurni).

Taj drevni narod se najviše bavio trgovinom koja današnjem Libanu ostaje kao nasleđe prošlosti. U to vreme Tir je bio ostrvo na čijoj obali je car Hiram sagradio utvrđenje sa bedemom visokim 45 metara. Niko ga nije osvojio sve do Aleksandra Velikog koji je naredio da se poseče 40 hiljada kedrova i od njih napravi flota. Tek posle tromesečne opsade grad je pao. Osvajači su nasuli zemlju između ostrva i mora i tako je nastalo poluostrvo.

Posebno pažnju privlače tirske nekropole. Iskopano je preko 300 sarkofaga. Većina njih imaju šupljinu na uzglavlju. To je od pljačkaša, objašnjavaju nam. Proturali su ruku i uzimali dragocenosti koje su se nalazile najčešće na gornjem delu tela: minđuše, zlatne ogrlice, grivne…

Za naučnike je bilo mnogo važnije ono što je ostalo u sarkofagu a što nije bilo dostupno kradljivcima. Staklo, keramički predmeti, ostaci odeće! Po jednoj staklenoj perlici arheolozi su mogli utvrditi kojem periodu je pripadala.