Obilazimo sever Libana, petu i poslednju provinciju na ovom putovanju.
Cela oblast je planinska pa autobus sve više stenje i škripi. Među oblacima smo, klisura ispod nas se zove Sveta dolina. Gotovo spajajući se sa stenom, kao osinje gnezdo, nad klisurom lebdi manastir. Ubrzo smo bili u njegovoj ravni. Pred nama se pojavi selo.
„Pauzal“, objavljuje vozač Amir i odlazi u kafanu, a mi na suprotnu stranu, prema kući uklesanoj u steni. Ispred ulaza na drvenoj tabli piše „JIBRAN“.
Obradovah se što posećujem rodni dom u svetu čuvenog, Halila DŽubrana, filozofa, mislioca, slikara. Knjige su mu prevedene na više od 38 jezika, pa i na naš. Posle nestabilne situacije u Libanu otišao je u Ameriku i nastanio u NJujorku. Poslednja želja mu je ispunjena. Dole, u steni ispod spavaće sobe uklesano je mesto gde leže njegovi ostaci. Počiva tamo gde se rodio i rastao.
Nastavljamo put koji postaje još strmiji. Sve bliže smo vrhovima sa blistavim od snega. Od Bejruta smo prešli 200 kilometara samo da bismo videli još jednu osobenost ove zemlje – kedrovo drvo.
U svetu postoje četiri vrste kedrova: atlantski, kiparski, himalajski i ovaj, libanski koji se smatra najkvalitetnijim. I najstariji („Prosvetina“ enciklopedija kaže da u Libanu postoje kedrovi od 2500 godina). Ovaj četinar je izuzetno cenjen zbog dugotrajnosti. Egipćani su od njega pravili sanduke za mumije jer kedar ispušta karakterističan miris koji je štetan za insekte i parazite. Pošto ga smola štiti od brzog propadanja kedrovina je izuzetno dobra za izgradnju brodova, kuća, čamaca…
Stižemo. Sneg je iskopnio po kolovozu nad kojem su nadnete grane ogromnog kedra. Ispod njega, sa obe strane vlažnog puta, načičkani jedan na drugim, poređali se dućani sa izloženim suvenirima.
„Dobar dan, kako ste?“, trže me glas vitke belopute crnke.
„Moje je ime Virdžinija, ja ovde živim. Otac moj je Libanac, a majka Verica iz Pančeva. Našli u Libiji gde su radili… Sad svi živimo u Bejrut. Sačekaj malo da vidiš moja mala ćerka, ima plave oči kao moja majka… Sad ću ja!“, doviknu i otrča do automobila i pažljivo iznese crveni „zamotuljak“. Dok plavooka bucmasta beba guče Virdžinija izražava zadovoljstvo što nas je srela, jedva čeka da ispriča majci i obraduje je.
„Srećan put!“ dovikuje nam i maše dok stoji ispod džinovskog drveta.
Topla i ljupka, baš kao i njena zemlja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
