Lisabon (1): Sećanja na kolonijalnu prošlost

Tast mi je pao u prodavnici, tako neka glupa nezgoda koja može da unesreći starije ljude, pa sada leži u bolnici. Možda će se oporaviti, a možda i neće, ne znam. Neprestano bdimo nad njim, telefon nam je stalno pri ruci, možda vam je tako nešto i poznato, to su dani kada vam naviru sećanja. Rođen sam u Mafri, u srednjem delu Portugalije. Otac mi je bio službenik, majka je radila u pošti kao telefonistkinja. Po završetku srednje škole, kao dobrovoljac, otišao sam u vojsku i tako sam proveo šest godina u Mozambiku, našoj tadašnjoj koloniji. Bilo je to šezdesetih godina. Radio sam u kancelariji zapovednika i tamo sam upoznao svoju suprugu. Bila je kćerka i lična sekretarica guvernera Ferera de Almeide, često sam mu pomagao kao prevodilac, i tako je započela naša veza. Kad su počeli kolonijalni ratovi poslali su me u Angolu kao pešadijskog kapetana: zasede, borbe, očajanje. U Mozambiku sam jednostavno obavljao svoj posao, bio sam profesionalni vojnik, o tome nisam mnogo razmišljao.

U Angoli je to bilo drukčije. S kolegama sam upadao u najprljavije situacije i sve smo više uviđali da problem kolonijalne pobune neće biti rešen na ovaj način. Mi, mladi oficiri, vodili smo beskrajne razgovore i svaki put dolazili smo do istog zaključka: kolonijalizam je pogrešan sistem, a osim toga više nije savremen. Plivali smo suprotno od istorijske struje. Portugalija ne bi nikada, ama baš nikada dobila ovaj rat. Nije slučajno da su Karanfilsku revoluciju većim delom predvodili oficiri iste generacije. Svi smo sedeli u istom razredu, živeli u istom internatu, vodili iste razgovore.

Za samu zaveru trebalo nam je nekoliko meseci, ali tome je prethodilo deset godina razmišljanja i razgovora. Vratili su me u Portugaliju 1970. godine, bio sam major u vrhovnom štabu. Iste godine umro je Salazar, koji je 1968. godine imenovao za premijera svog pulena i saveznika Marsela Kaetana.

Naša zemlja je bila veoma siromašna. Stopa smrtnosti kod dece bila je četiri puta veća nego u Francuskoj, a trećina Portugalaca nije znala da čita i piše. U nekim selima živeli su samo još deca i starci: milioni ljudi emigrirali su u Brazil ili u Sjedinjene Države. Zemlja više nije mogla da nosi teret kolonijalnog rata i to samo iz ekonomskih razloga. Sve se to događalo pred mojim očima. Radio sam u logistici, bio sam zadužen za budžete za nabavku oružja i municije, obavljao sam sve po propisanim pravilima, ali primetio sam da to postaje sve teže. Za naše trupe morali smo, na primer, da nabavimo 11 miliona mesnih jedinica. Vlada je davala dve. Morali smo da imamo toliko i toliko pušaka, toliko i toliko municije. Dobijali smo desetinu od toga. Izgledalo je kao da su u Lisabonu rekli vojnicima: „Idite i bacajte kamenje, i tako se spasavajte!“

Iz knjige „U Evropi – Putovanje kroz dvadeseti vek“, s holandskog prevele

Ivana Šćepanović i Olivera Wieringa, izdavač: Heliks.