Lisabon (2): Prisustvo trećeg sveta

Neki tvrde da je Portugalija ostrvo, do nje ne možete stići dok ne okvasite noge, i da su prave bajke sve one priče o prašnjavim pograničnim putevima za Španiju.

Na meteorološkoj karti španske televizije Portugalija je obojena plavo, gotovo kao okean, kao da se ne radi o zemlji.

I doista: lebdim preko najtišeg auto-puta s četiri trake koji sam ikada video, ni jednog jedinog auta nema na vidiku sve do horizonta, plovim preko planina.

Dve iberijske zemlje žive leđima okrenute jedna drugoj. U Lisabonu sam, prvi put posle Odese, čuo da ljudi žele da odu „u Evropu“.

Trajektom preko reke Težo večernja špica se seli na drugu stranu. Vožnja traje 20 minuta, a za to vreme na gornjoj palubi sedi 200 ljudi, izmorenih od posla: činovnici, službenice, radnici, medicinske sestre, siromašni, bogati, mladi, stari, beli, crni, svi s torbama u krilu i s pogledom u beskraj.

Nad rekom se crveni nebo od večernjeg sunca. Vidim obrise veličanstvenog visećeg mosta, brodove u izmaglici, u daljini okean.

Među putnicima vlada mukla tišina, ali elektronski zvuci se šire kao da se radi o ptičjem kavezu.

Crni poslovni čovek upisuje nešto u svoj mobilni telefon, dečak s bejzbolskom kapom bori se sa igricom koju drži u ruci, mala crnkinja preko puta mene sluša diskmen, njena prelepa majka sanjalački gleda u vodu.

S gornje palube Lisabon izgleda skoro američki. Nigde u Evropi nisam video da se prisustvo trećeg sveta toliko podrazumeva kao ovde. Retornados, taj talas povratnika iz bivših kolonija Portugalci su prihvatili sa umornom tolerancijom već ionako siromašne porodice.

I većina ih se snašla ovde, čak i oni koji nisu beli. Sada, posle više od dve decenije postali su sastavni deo Lisabona, kao da su već deset generacija živeli ovde, ponosni i samouvereni, jer ako išta pogoduje integraciji, onda je to solidarnost među siromašnima.

Na obali se mnoštvo odmah razmilelo, žureći prema autobusima i automobilima.

U sutonu se ocrtavaju veliki oblaci dima iznad kioska s pečenim kestenima.

Te večeri sam s jednim lisabonskim prijateljem večerao u krcatom mirišljavom restoranu. „Još uvek vučemo za sobom nasleđe naše izolacije“, tako je mislio. „Španija je nekako i učestvovala u evropskoj avanturi, prihvatila je američku pomoć, pedesetih godina počela s modernizacijom. Ali Portugalija se pod rukovodstvom Salazara od svega toga potpuno odvratila. Poljoprivreda je bila skoro srednjovekovna, ovde se sve vrtelo oko kolonija. Kada su se kolonije pobunile, istovremeno je to značilo i propast portugalske ekonomije.“

Naveo je brojke: još uvek je 15% Portugalaca nepismeno, u nekim selima čak i 40%; poljoprivreda se, od otvaranja granica EU, potpuno srozala; na selima je životni standard na polovini od evropskog proseka; sela se i dalje napuštaju; skoro svaka treća porodica živi ispod granice siromaštva.

Iz knjige „U Evropi – Putovanje kroz dvadeseti vek“, s holandskog prevele Ivana Šćepanović i Olivera Wieringa, izdavač: Heliks.