Ljubavni život Vladimira Iljiča Lenjina

Zanimljivo, ali privlačile su ga samo žene uključene u revolucionarnu borbu. Njegova prva ljubavnica bila je i te kako posvećeni marksista, a zvala  se Nadežda (Nađa) Konstantinovna
Krupska.

Ona je bila tamnokosa, i privlačna. Međutim, Lenjinu se porednje, dopadala i Nađina drugarica. Opisivali su je kao oštroumnu i hrabru. Zvala se Apolinarija Jakubova. Lenjin ju je čak zaprosio, i to neposredno pre nego što je uhapšen zbog subverzivnog delovanja. Ni jednu, ni drugu damu nije zaboravio, a obema je iz zatvorske ćelije pisao pisma, moleći ih da šetaju ulicom ispred zatvora kako bi mogao da ih vidi, pa makar i kroz prozor. Nađa je bila ta koja je zaista poslušala Lenjina i šetala se tom ulicom, dok Apolinarija nije, što je moćnik shvatio kao odbijanje bračne ponude.

Dok je živeo u Petrogradu, 1905. godine, kako bi se zaštitio od hapšenja, živeo je pod lažnim imenom, i tada je upoznao još jednu raspuštenicu Elizabetu de K, koja je bila veoma bogata i nezavisna, uz
prefinjen ukus za slikarstvo, književnost, i sam lep život. Upoznali su se u restoranu „Tartar“, kada joj se on predstavio kao gospodin Vilijam Frej. Ubrzo su se upustili u romansu, a ona je saznala da je
tajanstveni Frej ozbiljan revolucionar, ipak, to je nije sprečavalo da ga i dalje viđa. Ona je pristala da njen stan koriste dva puta nedeljno. Od samog početka strastvene, ali i burne romanse, oni su se krišom viđali. Moćnikov prioritet bila je politika, a ona  je pokušavala da mu se približi. Na kraju, shvatili su da žive u različitim svetovima.

Jednom prilikom, on joj je poklonio garnituru za šah, i zamolio da opovrgne njegovo mišljenje. Za uzvrat, ona mu je poslala razglednicu sa Mona Lizom, i zamolila ga da je prouči i kaže joj svoje reakcije.
Nedugo, usledio je i nejgov odgovor: „Ne mogu ja ništa sa tvojom Mona Lizom. Ni lice, ni odeća ništa mi ne govore. Mislim da postoji opera s tim imenom i knjiga od Anuicija.Ne razumem, ama baš ništa s tom stvari
koju si mi poslala“.

Dok je još viđao Elizaberu de K. , Lenjin je sreo još jednu veliku ljubav svog života, kao što možete i da pretpostavite, bogatu raspuštenicu Elizabetu d Erbenvil Arman, koju su zvali Inesa. Bila je udata za Aleksandra Armana, sa kojim je imala decu. Opisivali su je kao hitru, sigurnu u sebe, a krasile su je gusta kestenjasta kosa, krupne oči, senzualna usta i fino oblikovane crte lica. Imali su strastvenu, ali i slobodnu vezu.

U ime slobodne ljubavi otišla je da živi sa feministkinjom Elen Kej u Stokholmu. Ubrzo joj je feminizam dosadio, međutim kod Elen je čitala Lenjinove eseje u kojima je našla obećanja izazova i uzbuđenja direktne akcije, pa je postala boljševik. Naime, Inesa je bila zaljubljena u svog deset godina mlađeg devera Vlada. Muž je prema njoj bio divan, imao je sve, ali ne i opasnost, koja budi uzbuđenje.
Previše je bio dobro situiran da bi sebi priuštio muke subverzivnog života. Međutim, njegov brat Vlad, mladi buntovnik, bio je sasvim
drugačiji.

Vlad ju je i uveo u komunizam, a nakon nekoliko godina njihove ljubavne veze on je preminuo, od tuberkuloze, na njenim rukama. Suprug Aleksandar je uvek bio uz nju, sve joj je praštao, čak ju je i izvlačio iz zatvora, gde je često boravila zbog revolucionarnih delatnosti.

Lenjin je jedan period, bio u vezi i sa Anđelikom Balabanovom, komunistkinjom i feministkinjom koja je ostavila Musolinija, upravo zbog njega. Nedugo nakon toga, Inesa se sa decom seli u stan, i to u blizini Lenjinovog. Još je udata za Aleksandra Armana, a Lenjin oženjen Nađom. Međutim, ljubavnice nisu imale nesuglasica, čak su razvile jedno lepo
prijateljstvo. Obe su bile feministkinje, što je učvrstilo njihov odnos. Nađa je otvoreno priznala da „kuća postaje svetlija kada Inesa uđe u nju“. Njih troje su godinama putovali zajedno, kovali zavere, i smišljali politiku. U martu 1917. godine otputovali su nazad u Rusiju, u čuvenom zapečaćenom vozu. U istom vozu je bila i Angelika.

Nađa, Inesa i Lenjin, zajedno su isplanirali Oktobarsku revoluciju. Oni su bili jezgro koje je preuzelo vladu, stvorilo Sovjetski Savez, vodilo prvu komunističku državu na svetu, i živelo zajedno u Kremlju, sve do Inesine smrti od tifusa.

Dve nedelje pre smrti Inesa je zapisala u svoj dnevnik „Za romantičare, ljubav zauzima najvažnije mesto u njihovim životima, i dolazi pre svega drugog“ . Nakon njene smrti, Lenjin je bio skrhan.

Angelika Balabanov sada već funkcioner Kominterne pisala je o Lenjinovoj patnji: “ Ne samo njegovo lice, njegovo celo telo bilo je izraz tolike tuge da nisam smela da mu pridjem, da napravim ni najmanji pokret.Bilo je jasno da u tom bolu želi da bude sam. Pričalo se da je izgledao izgubljeno: kapa mu je pala lice, a oči su mu bile otečene od suzdržanih suza. Kada smo počeli da se pomeramo, sa ostalim
ljudima i on se pokrenuo, bez otpora, kao da je bio zahvalan što se približava svojoj mrtvoj drugarici“.

Lenjin je u stvari nikada nije preboleo. Patnjom od ljubavi narušio je zdravlje, i njegova politička zvezda počela je da se gasi.

Lenjin je umro je od srčanog udara, u januaru 1924. godine. Nađa je poživela još 15. godina, pa umrla u njihovom stanu.

Pisma su preuzeta iz knjige „Ljubavni život velikih diktatora.