Ljubiš: „Taman“ pravo mesto

I legenda kaže da ime dobi po ljubavi i zbog ljubavi kojoj nije bilo suđeno. Okolo je carstvo crnog bora i Ljubivoje Ršumović, najpoznatiji pesnik za decu, rođen ovde, davno je „rimovao“: „Za sve svetsko zlato(ko bre, zlato šiša!) ne bih dao borove iz rodnog LJubiša“. LJubiš je još u vreme Jugoslavije bio poznat po svojoj pastrmki i ribnjaku. Sada ima više malih ribnjaka, no nekako sve vodi ka jednom, u centru sela. Nekoliko objekata u „stilu“ govori da se o svemu vodilo računa. Novembar nije vreme kada se radoznalci upućuju često ovamo.

To ne smeta konobarima, onim „starinskim“ da budu predusretljivi. Ama, vole da ih pitate, pa onda sve i pitamo. Ribnjak, kafana, restoran pripadaju porodici Pećinar. Četvrta generacija bavi se ugostiteljstvom. Poenta je da se osećate kao prijatelji, a ne kao gosti. Tu prisnost naglašava i zlatni retriver Leo. Negovan i umiljat on pruža „šapu“ da se upoznamo i sa nama „gricka“ čokoladu.

U stvari, ne bih o kvalitetu kuhinje, to je stvar ukusa kao što je to uvek kad je reč čak i vrhunskim delicijama. O porodici Pećinar bih, koja je preporodila LJubiš. Zašto Pećinar? Da li to ima veze opet sa Ršumom i onom pesmicom „Ima jedna pećina stroga…? Naime, nadomak centra sela zaista ima pećina. Veli legenda da su se upravo tu skrivali preci porodice koji su se odmetnuli u hajduke. Tu se skrivali, tu ostali, sagradili kuće, bavili se zanatima, a prezime po pećini zadržali još od početka 19. veka. E, sad, meni je to prezime poznato po jednom spomeniku. Nalazi se kraj čuvene „kraljeve česme“ na Zlatiboru.

Jednom mi je pažnju privuklo upravo to prezime i tako sam saznala da je Miladin Pećinar jedan od osnivača hidrotehnike kao nauke. Rođen je upravo u LJubišu, deda mu je bio jedini pismen čovek u selu, a otac dugogodišnji predsednik opštine, koji je gradio puteve i krotio seoske vode. Sina je poslao na škole u Užičku gimnaziju, a potom na Tehnički fakultet ali je Prvi svetski rat sve to omeo, a Miladin se našao među čuvenih 1300 kaplara, prešao Albaniju i solunski front.

Završio je Građevinski fakultet, kao jedan od prvih u zemlji koja je nastala i kojoj je falilo inženjera. Opredelio se za hidrotehniku. NJemu Zlatibor duguje svoje jezero. Mnogi gradovi Jugoslavije vodovode. Dao je idejno rešenje za visoku branu „Perućac“ na Drini i hidroelektranu u Ovčarsko – Kablarskoj klisuri. Radio je u Saveznom hidrometeorološkom zavodu u SFRJ i bio veoma cenjen stručnjak, ugledni član SANU. Po svojoj želji sahranjen je u svom rodnom LJubišu.

Zašto mi je ova priča bila važna? Zato što uz put pitajući svašta, saznasmo da je sve ovo u centru sela obnovio i još „doprineo“ takođe inženjer Boris iz porodice Pećinar koji se iz Beograda vratio u kraj svojih izuzetnih predaka i rešio da LJubiš ponovo bude za „zaljubiška“ po svim osnovama. U gastronomiji i gostoprimstvu, u lepoti prirode, miru i osmesima, nenametljivoj srdačnosti. A ako su se potomci jedne tako ugledne porodice odlučili vratiti iz velikoga grada, čija ih svetla nisu baš zanela, možda se vrate i neki drugi, pa LJubiš bude kako mu ime kaže?

Ovuda je nekada prolazio put od Užica prema Sjenici. Tako je kafana u centru LJubiša bila na „taman“ mestu. Priče su se prenosile, a jedna je da se handžiji ne valja mešati u politiku već samo gledati da gost ode tako da svuda priča kako mu je lepo bilo kad je svratio.