Ljubljana: Vrt za elegije

Kao da bi bilo koji glasniji zvuk, nepristojno narušio taj sklad zelenila, umivenosti i tišine. A lep je taj Prešernov trg. Možda malo i zbog pesnika, onog što je spevao Sonetni venac, što je bio siguran da je „poet što nov Slovencu venac vije“, iako je živeo kratko, u siromaštvu i nerazumevanju. Oni koji su udobno smešteni ne vole one koji narušavaju poredak. Čak ni sonetima.

Ljubljana ne grli, nema strasnih izliva, nema glasnih poljubaca. Pa ipak, sigurno je da je uvek bila ljubljena ili su u njoj mnogi ljubili jer, zašto bi imala tako lepo ime? LJub, ljubac, poljubac…

Kad s Trga, pesniku posvećenom, stanete na čuveno Tromostovlje, evo vas u priči o Lajbahu. Tako su na nemačkom tepali reci koja tera da se u nju zaljubite dok se mnoštvo vrba pući na poljubac. Meni je Lajbah asocijacija na čudesnu umetnost i poseban doživljaj muzike koji sam imala s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Kad je počelo ratno ludilo, ta je muzika obeležila predstavu „Majmuni dolaze“ koju sam po delu Lava Lunca režirala sa dvadesetak devojaka i mladića. Svi su imali dvadesetak godina koliko i ruski pisac kada je napisao strašnu priču. Strahote oko nas tek su se spremale. Lajbah….

A Emona iz doba Rimljana, dobila je tako ime negde u 12. veku po svojoj reci. Ili se nekom nadmenom ona činila tek kao potok? Gorički grofovi su, pak, baš nekako u to vreme svoju moć popeli na breg da bi svoje grad-tvrđavu mogli gledati kao odraz dole u vodi. I Habzburzima se ta stroga utvrda dopala, zar, pa su njome upravljali od 14. veka. U 16. veku reformacija je snažno odjeknula kroz jasnu trubu velikog Primoža Trubara. U tom će i Francuzi, koji su se elegantno, gizdavo i udobno smestili duž kafanica kraj reke donoseći sa sobom nešto stila s pariškim ukusom. Sa manje boemske raspusnosti, bez neobuzdane razmetljivosti, bez kikotanja i glasnih polemičara i poeta što su na glas kazivali svoje sonete. A onda će postati i sedište Ilirske provincije, pa Dravske banovine…

I ma koliko se zanimali za istoriju, nekako vam se učini da je celo to gradsko središte konzervirano, doterano do najsitnijeg detalja, da niko ništa ne dotiče, da je sve u savršenom redu. Crkve, trgovi, pločnici, spomenici, kafanice, šarmantne vinoteke i pivnice, galerije, male radnje sa suvenirima, pa čak i ulični prodavci suvenira sa Zmajem zaštitnikom grada – sve deluje kao jedna velika slika u maniru klasicizma. Ipak, najprivlačnija su zdanja koja je dotakao barok. Razigraju predeo i namignu nestašno. Jezgro grada ne komunicira ni sa čim što bi mu narušilo ambijent. Kao soba, kao klet, čija vrata valja uvek zatvoriti na vreme. Ljubazni i diskretni Ljubljančani koji najradije voze svoja bicikla iako kiša uporno rominja, a turisti iskazuju pomamu za točenim „rogonjom“… Jer, ko ne bi seo u kafanu na Prešernovom trgu, sa pogledom na Tromostovlje i popio kriglu piva… Ko ne bi popio kafu za stolom za dvoje na uglu najdivnije Trubarjeve ulice zvane nostalgija.

Retki bi da prošetaju čuvenim parkom Tivoli. Sve nijanse zelene odmereno se neguju na polovini od 30 hektara koji pripadaju parkovima.