Lovci na robove

Jezuiti-misionari doprli su do njih sa dobrim namerama; želeli su da ih prosvete, civilizuju i nauče korisnim zanatima. Mnogo vremena im je bilo potrebno da steknu njihovo poverenje. Uspeli su, pošto su Guarane postali dobri stolari, dobri građevinari i odgajivači čaja. Sve proizvode koji su bili za prodaju misionari su odnosili na mesta daleko od svojih naselja. To su radili iz predostrožnosti od portugalskih i španskih pustolova i lovaca na robove…

No, i pored toga, naselja su otkrivena.

Na desetine hiljada pripadnika plemena je odvedeno na pijace robljem. Ostali su ubijeni… Smatra se da je načinjen najveći genocid nad Indijancima ovog plemena.. Njihova mrtva tela obeležila su put prinudnog i mukotrpnog silaženja niz divlje slapove i neprohodnu prašumu. Samo 12.000 ljudi plemena Guarana uspelo je da nađe spas bežeći duboko u prašumu.

Španci su potom proterali Jezuite. Posle 150 godina njihovog uspešnog rada i napora – misije su propale.

I ko zna koliko sličnih priča krije reka Iguasu u svom bučnom i silovitom hodu?!

Spuštamo se na plato ispod najvećeg vodopada..

I pored kabanice, potpuno sam mokra. Sa jako zabačenom glavom vidim samo malo parče neba – ispod kojeg se valja gusta, debela, muljevita voda. Na samoj ivici preko koje se survava u bezdan ta vodena lavina, primećujem da nešto viri; to je čupavi žbun trave igličastih listova. Ko zna koliko duboko ukorenjen, prividno tako slabašan – odolevao je nezamislivoj snazi vode! Bela koprena – to mora da je oblak, obavija me, ne vidim ništa, a potom, samo za tren, ugledah vodu koja vri, kipti i stropoštava se…

U odnosu na sve što me tog trena okruživalo, osećala bih se veoma sićušna da moje oko nije uhvatilo nešto još manje što je kao pčelica letelo onim istim parčetom neba… Helikopter!

Strmom stazom vraćam se uzbrdo… Zovu nas da se okupimo kod autobusa. Koračam i svaki čas se okrećem da što ih duže gledam… Umorna, sedam na poveći kamen, iza njega je rep sedefastoljubičaste boje. Kome pripada, pitam se, i nečujno premeštam na drugu stranu. Sklopljenih kapaka, nepomičan, baš kao da nije živ, na prašnjavoj zemlji se sunča veliki gušter. To je geko. U bojama – duge! Glava mu je bledozelena, vrat sedefast, a telo u svim nijansama tirkizno-narandžaste.

Dozivaju me, i mašu panično! Vodopadi i kanjon se može videti i iz helikoptera! Oduševljena, na čistinu stižem prva, baš kad se iznad krošnji pojavljuje helikopter.

“Ko ide sa mnom?”, pitammuške saputnike jer znam da Petar neće.

Ne gledaju me… Neki razmišljaju… Pričaju međusobno… Nešto traže… Zapisuju… Preturaju po džepovima… Izuvaju cipele…

Helikopter se već spustio na zemlju, pilot otvara vrata i čeka:

“Hej, imam ideju!“, oglasi se Zdravko, najstariji saputnik: „Najbolje da ide Mila (a to sam ja). Ima kameru, i želju da leti iznad ovih čudesa, pa što da ne ide, je li tako kolege?“

„Bravo! ODLIČNA IDEJA… Bravooo!”, povikaše sve naše delije.

Ulazim. Elisa, kao velika leptirica, leprša podižući sa zemlje prašinu i suve vlati trave. Uzlećemo. Sedim stešnjena između pilota i staklenog zida sa šipkom po sredini. Letimo iznad šume, pa kroz gustu belinu oblaka. Kad izronismo ispod nas – 'ključa vodena potkovica!”. Njen huk mi zaglušuje sluh, a pogled nadole izaziva nesvesticu. Kameru priljubljujem uz stakleni zid. Sputana između pilota i metalne šipke koja svaki čas ulazi u objektiv, s mukom nastojim da ovekovečim svaki trenutak tog, izuzetnog i nenadmašnog doživljaja. Letimo prema „Đavoljem kanjonu' – pilot usmerava letilicu ka njegovom grotlu.

Grčevito uključujem kameru i snimam 'gnevni kazan koji vri'. Zumom ga privlačim bliže, pa još bliže… Ali od te stravično silovite mase koja se valja, penuša, prevrće najednom osetih muku u stomaku… Spuštam kameru.