Lucern (2): Tihi portreti Angele Rozengart

Na decentnoj distanci od svih tih čuda, lepota i užasa, na gornjem spratu muzeja, tihi portreti Angele Rozengart, žene koja je, zajedno sa svojim ocem, više od dve decenije negovala prijateljstvo sa Pikasom. Crteži i grafike, dvobojan svet suverenih misli i vizija. Pet puta je moćni Španac portretisao svoju švajcarsku muzu.

Na najstarijem portretu, iz 1954. godine: dvadesetogodišnja devojka iz otmenih krugova, ljupka, blaga, blagorodna, ali još u pupoljku; „engrovski“ crtež, kako ga zove sama Rozengartova, nastao za dvadesetak minuta za vreme kojih se osećala kao spržena umetnikovim prodornim pogledom. Sa trajanjem prijateljstva sa Pikasom i njeni portreti postaju intenzivniji.

Na pomalo mračnoj litografiji iz 1964. godine vidimo nasmejanu ženu zrelih crta lica, ali pikasovski mladih, budnih, krupnih očiju koje i ovde, kao na onom platnu inspirisanom El Grekom, osvetljavaju prostor. NJeno lice nije više samo blagopristojno, velikograđansko.

Zraci oko nje ukazuju na jednu u srednjoj Evropi retku vrstu lepote; Angela Rozengart priča da je Pikasa podsećala na žene Španije.

Kao neki od alpskih vrhova koji okružuju Lucern, a mogu se videti kada je dan vedar i bez magle, i Angela Rozengart se ponekad može susresti u muzeju koji je osnovala.

Razgovaram sa osamdesetsedmogodišnjakinjom koja izgleda, kreće se i govori kao žena dvadesetak godina mlađa. Da li ju je očuvala posvećenost umetnosti?

Ona je svoju pripovest o Pikasu, svoje priče o Matisu, Šagalu, Kleu, pričala i pisala toliko puta, kao majka detetu priče za laku noć. Ima ih danas u knjigama, u novinama, na televiziji…

Priča mi iznova i s miljem svoje priče o posetama slikarskim ateljeima, o tome da je Šagal slušao Mocarta, a Pikaso nije voleo klasičnu muziku, o nastanku njenih portreta, o tome kako je svoju prvu sliku Paula Klea kupila kao mlada devojka, za džeparac od pedeset švajcarskih franaka… Vinjete, naoko efemerne, a pune života i značenja.