Lucern (3): Pikasovo zatočeno blago

Dok me Rozengartova skromno i elegantno vodi kroz svoj živi muzej sećanja, prilazi nam nepoznata mlada žena, Nemica. Predstavlja se, kaže da je moju sagovornicu prepoznala zahvaljujući portretima.

Iznenada, počinje da plače. Dirnuta je što Angela Rozengart, koja je poznavala Matisa i Šagala, koju je Pikaso portretisao, još uvek živi, što ju je susrela, nju koja je sačuvala i pokolenjima budućnosti predala blaga prošlosti. Plače videvši živu istoriju kako sedi u sopstvenom muzeju.

Stara dama reaguje ljubazno ali suzdržano. NJen narod, njen sloj i soj ljudi i njena generacija takva osećanja uglavnom ne pokazuje po muzejima. U njima mogu da se izlože na platnima ili u kamenu, da budu snažna, glasna, podsticajna, a ipak za njihove sadašnje ili nekadašnje vlasnike bezopasna. Velika umetnost milostivo izložena narodu koji ne može ni da sanja o tome da je poseduje, ali ipak plače kad je ugleda.

Nekoliko meseci kasnije, na ulazu u stari Lucern, uz samu obalu reke Rojs, prelazim Rozengartplac, Trg Rozengartovih. S jedne strane crkva Svetog Petra i prastara kuća patricijske porodice Cur Gilgen sa svojim gotičkom tornjem, s druge strane prekriveni drveni most preko Rojsa.

Kineski turisti gaze po opalom lišću, fotografišu se sa niskom Alpa u pozadini. Plutajući po površini trga, mladi, bezizražajni Švajcarci žure na posao. Sećam se Pikasovog zatočenog blaga u Muzeju Rozengart, s druge strane reke, okovanog kao Baš-Čelik i usamljenog u ovom gradu indiferentnih Evropljana i još indiferentnijih Azijata.

Čini mi se ovo blago male Švajcarske, u tiho samozadovoljnom Lucernu, još usamljenijim od gigantskih blaga u luvrima, britanskim muzejima i nacionalnim galerijama nekadašnjih svetskih imperija.

Kao da smisao njegovog mesta tamo, sa druge strane brze planinske reke koja teče usred grada, još uvek nije razumljiv, kao da je tamo pre ostavljeno nego što je izloženo. Kao da je pomalo zaboravljeno u lavirintu švajcarskog blagostanja.