Lucernsko jezero (1): Jezero koje se smeši

„Kulise svakodnevice“? Nije li taj izraz suštinski protivrečan: prisustvo kulisa podrazumeva teatralno, ne svakodnevno; dramatski razvoj i umetnički duh, ne prolaznosti i slučajnosti. I zaista: svakodnevica je moja sopstvena; Lucernsko jezero za svakodnevicu ne zna. NJegove kulise su svagda u pokretu. Ima i drugih pozornica u alpskim dolinama, među snegom pokrivenim švajcarskim vrhovima. No, teatar Lucernskog jezera zasenjuje arenu Davosa i amfiteatar Cermata već svojom veličinom, dok nad prostranijom panoramom Ženevskog jezera trijumfuje svojom višestranošću i veličanstvenošću.

Mnoge su kulise Lucernskog jezera. Jutarnje razilaženje magle u rano proleće, kada dan ispunjava obećanja najsmelijih snova o Alpima; sporo, staloženo, suvereno opiranje gigantskih ledenih vrhova vrelom letu jezerske doline; optičke igre fena, alpskog vetra koji dovodi planinske pašnjake i borove šume u centar savremenog srednjoevropskog grada; konačno: zimske magle koje danima zaklanjaju pogled i stvaraju himeru nepokretne ravnice na jezeru okruženom predelima iz mitoloških vizija.

I sam položaj Lucernskog jezera čini ga pokretnim, dinamičnim, kontrapunktskim. Između vrletnog kantona Uri na jugoistoku i Lucerna na severozapadu, jezero se probija kroz tesnace, tvori zalive, rukavce, fjordove. Na nemačkom, jeziku naroda njegovih obala, ono se ne svodi na ime jednog grada, već ga zovu „Vierwaldstattersee“ – u slobodnom prevodu: Jezero četiri gorske države, po istorijskim kantonima Uri, Švic, Untervalden i Lucern.

Posmatrano iz Lucerna, centralnošvajcarske metropole i jedinog pravog grada na njegovim obalama, jezero se samo može slutiti: zaliv koji se iz grada vidi puki je delić te velike, zrakaste vode. Ni sa jednog mesta na jezeru se ono u celini ne može sagledati. Peo sam se na Pilatus, vrh na jugozapadnoj strani jezera, i na Rigi na njegovoj severoistočnoj obali, ali nisam uspeo da ga obuhvatim pogledom: uvek je od mene bežao neki od zaliva ili se na nekoj okuci jezero gubilo u magli. „Smeši se jezero“, pisao je Fridrih fon Šiler o njemu na početku svog „Vilhelma Tela“. Smeši se, ali se i krije, poput zavodnice pokrivene belim velovima.

Tako je u predelu Lucernskog jezera, u srcu Švajcarske, sav teatar u kulisama. Ono što se dešava u centru pozornice, na obalama i u gradu, puka je rutina srednjoevropskog blagostanja. Preko mosta podignutom u centru Lucerna, na mestu na kojem se reka Rojs izliva iz jezera, ujutro ka svojim biroima dostojnih Vol Strita, i jednako bezličnim, žure poslovni ljudi u elegantnim odelima mladih Italijana; u podne se na njemu slikaju kineski, američki i indijski turisti, uveče ga prelaze meštani i putnici željni provoda. Život u prestonici centralne Švajcarske nije drugačiji od života u mnogim drugim evropskim gradovima. Prava drama odvija se, u svakoj sezoni drugačije, na jezeru i na visovima oko njega. Bez reči, ali utoliko ubedljivije.