Lucernsko jezero (2): Grad i jezero

Početak mu je svakako u kantonu Uri, nadomak Altdorfa, mesta čuvenog po odstrelu jabuke sa dečije glave iz sage o Vilhelmu Telu. Nadomak ovog mesta reka Rojs se, pošto se survala niz klisure Gothardskog masiva, uliva u jezero. Voda Rojsa prelazi zatim celom njegovom dužinom dok ne prođe ispod mosta švajcarskih japija u lucernskom centru. Taj most u Lucernu, na izlivu Rojsa, obeležava svršetak jezera, prelaz u svet urbanog. Put sa jugoistoka na severozapad Lucernskog jezera je tako ne samo put vodotokom Rojsa, već i put od mita do istorije i sadašnjice, put od bezvremenih alpskih vrleti do savremene Evrope.

Moje šetnje i putovanja po Lucernskom jezeru i njegovim obalama protiču u obrnutom smeru. Uvek iznova polazim iz centra Lucerna i hodam ili se vozim uz nevidljivi tok Rojsa prema Uriju i Alpima. Večernje šetnje uz urbanu severnu obalu jezera vode me uvek iznova ka velelepnim hotelima „Švajcerhof“, „Nacional“ i „Palas“, nekadašnjim privremenim rezidencijama evropske aristokratije i onih koji su želeli da joj pripadaju. Stojim pred „Švajcerhofom“, i danas luksuznim, ali pomalo sponzorski-blistavim hotelom, i čujem kroz buku bulevara poslednje taktove „Tristana i Izolde“ Riharda Vagnera, te šopenhauerovske himne smrtonosne ljubavi i ljubavne smrti: ti su taktovi poslati svetu upravo iz ovog hotela u kojem je veliki majstor muzičke drame 1859. godine stolovao i komponovao. Iza hotela kao da se prikriva omanja protestantska crkva u kojoj se Vagner kasnije venčao sa svojom drugom suprugom, Kozimom, ćerkom Franca Lista.

I jedan ruski plemić kako duha tako i porekla odseo je svojevremeno u „Švajcerhofu“ i podigao mu jednu vrstu kritičnog spomenika u svojoj noveli „Lucern“: Lav Nikolajevič Tolstoj. Knez Nehljudov, junak Tolstojeve novele, je, otvorivši prozor svoje sobe u „Švajcerhofu“ „zaslepljen i potresen lepotom ovih voda, ovih planina i ovoga neba“, ali užasnuto posmatra sirovi materijalizam koji ga okružuje. Sedamdesetak godina kasnije jedan drugi ruski umetnik i aristokrata naselio se na obali Lucernskog jezera: kompozitor i pijanista Sergej Rahmanjinov, željan „Starog sveta“ posle godina kulturnog stranstvovanja u Americi, provodio je od 1932. do 1939. letnje mesece na Lucernskom jezeru u vili Senar, podignutoj za njega u Hertenštajnu pod planinom Rigi. Za razliku od Tolstoja, Rahmanjinov je na obalama Lucernskog jezera našao kreativni mir i napustio ih tek kad je Drugi svetski rat pretio da preplavi celu staru Evropu.

Nedaleko od hotela „Švajcerhof“, iznad jezera, uzdiže se Hofkirhe, glavna gradska crkva: ovde je još od 8. veka stajao manastir kojem su pripadala pranaselja iz kojih je, u dubinama srednjeg veka, nastao grad Lucern. Manastir odavno ne postoji, a crkveni portal svedoči o smenjivanju vekova i umetničkih škola: ispod gotičkih tornjeva, u svojoj vitkosti i oštrini dostojnih alpskih vrhova sa druge strane jezera, pogled klizi ka renesansnom portalu i baroknom zabatu.