Lucernsko jezero (3): Kult švajcarskog ugostiteljstva

Uz samu obalu – hotel „Nacional“, još jedan, ovoga puta mrk i patiniran doprinos kultu švajcarskog ugostiteljstva: toplog gostoprimstva svesnog svoje tržišne vrednosti, gostoprimstva pogotovo prema onima punih trezora ili barem urednih bankovnih računa. Kao i nešto stariji „Švajcerhof“, i „Nacional“ je osnovao jedan član lokalnog patricijata, čiji se staleški ponos nije osećao ugroženim pred mogućnošću dobre zarade koja se se u 19. veku pojavila sa razvojem turizma. Direktor „Nacionala“ nije bio niko drugi do Sezar Ric, kasniji osnivač hotela „Ric“ u Parizu, Londonu i Madridu, dok je glavni kuvar bio Ogist Eskofije, legendarni reformator francuske kuhinje. Hodnici „Nacionala“ danas su, poput one arhetipske žene kod Oskara Vajlda, „sfinga bez tajne“, lavirint bez Minotaura. Na kraju lavirinta, mrka lamperija i prigušena svetla čuvenog hotelskog bara poigravaju se s jedne strane čovekovom žudnjom za tajanstvenim, s druge strane se obraćaju njegovoj potrebi za udobnošću. Umesto Minotaura, u srcu lavirinta obitava virtuozni barmen sa svitom konobara, te se poseta lavirintu „Nacionala“ završava ne Tezejevom pobedom, već njegovom predajom dionizijskim misterijama.

Šetnja sa druge strane jezera vodi sasvim drugačijim putevima. Počinje kod monumentalnog, 1998. otvorenog zdanja nezasluženo birokratskog imena „KKL“ – „Kulturni i kongresni centar Lucern“ -, doma jednog od najznačajnijih festivala klasične muzike u svetu. Arhitekta Žan Nuvel hteo je da ga sagradi u samom jezeru. Kada to nije prihvaćeno, Nuvel ja svoju koncertnu palatu podigao na obali, pustivši da jezerska voda kanalima prodire u holove zdanja, a da se jezero ogleda u krovu koji ga delom natkriljuje. Obala i jezero, priroda i kultura prožimaju se ovde po načelu inkluzije kojim se Nuvel svesno rukovodio. Inkluzija očigledno ne važi i za publiku koje posećuje KKL, kao što je iskusio svako ko je makar jednom bacio pogled u cenovnik prestižnog Lucernskog festivala. Društveno prožimanje je ovde samo selektivno moguće, a od ideje inkluzije ostaje iluzija.

Lucernski festival osnovan je nedaleko odavde, na istoj ovoj, južnoj strani jezera. Posle nekih dvadeset minuta šetnje kroz parkove i pored lucernske marine dolazi se do vile Tribšen, nekadašnjeg poseda patricijske porodice am Rin, u kojoj je od 1866. do 1872. živeo Rihard Vagner. Na ovom mestu, Arturo Toskanini je 1938. dirigovao jedan gala koncert pod otvorenim nebom, što je bio osnivački čin kasnijeg Lucernskog festivala. Sam Vagner proveo je u Tribšenu – nakon što je prilikom jedne ranije posete živeo u hotelu „Švajcerhof“ sa druge strane jezera – verovatno najharmoničnije godine svoga života, inače obeleženog selidbama i seobama, mentalnim i materijalnim olujama, bekstvima i osvajanjima. O toj harmoničnosti svedoči, makar delom, i njegova „Zigfridova idila“, nastala na obali Luzernskog jezera i prvobitno nazvana „Tribšenskom idilom“ i „sinfonijskim rođendanskim pozdravom“ Kozimi Vagner.