Lucernsko jezero (5): Priroda kao kulturna baština

U njoj je Gete čitao predele oko Urnskog jezera kao deo kulturne istorije Švajcarske, poredio brda Urija sa pozorišnim kulisama i imao pred svojim misaonim okom „poetsku nit“ legende o Telu i o zakletvi na livadi Ritli. Još tada je priroda Švajcarske postala deo njene kulturne baštine: ideja koja će skoro dvesta godina kasnije moći na Lucernskom jezeru da se prepozna u delu arhitekte Žana Nuvela.

Na istočnoj obali Urnskog jezera iskrcavam se iz broda kod kapele Vilhelma Tela, gde je legendarni junak uspeo da pobegne iz čamca kojim je bio sprovođen i da ga gurne natrag u uzburkane jezerske talase. Tridesetih godina 19. veka, Franc List je obišao ovo mesto i komponovao herojski klavirski komad „Chapelle de Guillaume Tell“: komad koji u sebi povezuje arhajske zvuke srednjovekovlja sa romantičarskim slobodarstvom koje je Tel simbolizovao.

Sama kapela sagrađena je u svom današnjem obliku tek 1879/80. godine. Monumentalne freske Ernsta Štikelberga u kapeli prate hronologiju legende o Telu: od ustreljivanja jabuke sa glave sina kao kazne za neposlušnost habzburškom namesniku Gesleru, preko bekstva iz namesnikovog čamca na samom mestu kapele i njegovog ubistva kod Kisnahta pod planinom Rigi, pa do zakletve na Ritliju. Pri tom silina boja i oblika koje nam u kapeli pričaju priču o Vilhelmu Telu dobija usred divljine Urnskog jezera jednu mitološku dimenziju više.

Iako put i pruga koji se probijaju uz Urnsko jezero nisu daleko, mesto je tiho i prepušteno prirodi. Kad se raziđu posetioci kapele, ono ostaje da se ljulja u zvucima blagih jezerskih talasa, a padine okolnih brda, između kojih se kriju pramenovi magle, tihuju, kao na slikama kineskih pejsažista. „Nemaju šta da nam kažu“, pisao je Gete o ovim liticama koje stražare na Urnskom jezeru. U toj rečitoj tišini ih i ostavimo.