Madagaskar (2): Bekstvo od civilizacije u Toliari 1Foto: Iz lične arhive

Toliara je poslednje mesto na južnoj obali Madagaskara do koga se može stići automobilom.

Sam grad je okružen pojasom gustog bodljikavog rastinja, kroz koje ni životinje ne mogu proći bez povreda, a nešto dalja okolina je slabo prohodna i bez uređenih puteva.

I odatle do Južnog pola nema ničega.

Grad nije preterano urbanizovan; ima nekoliko ukrštenih ulica u centru, a ostatak njegovog izgleda upotpunjuju raštrkane kuće.

Na glavnoj raskrsnici je nesrazmerno veliki hotel, na tri sprata, neuobičajenog arhitektonskog rešenja – veliki brod na suvom, sa sve glavnom palubom kao krovom.

Zove se Amazon.

Okolo hotela su nadstrešnice od trske, sa izgrebanim stolovima i rasklimatanim stolicama, koje treba da budu kafići.

Ispred, na pesku, nekoliko ljudi zaokupljeno je bacanjem gvozdenih kugli – boćanjem.

Evropljani, preplanuli od sunca, koga ovde ima svih dana u godini, jer nikada ne pada kiša, u kratkim pantalonama i bosi.

Vidi se da dugo borave u Toliari.

Lokalne devojke, koje se uz limunadu dosađuju u kafiću, prinose im hladno pivo.

Madagaskar (2): Bekstvo od civilizacije u Toliari 2

Relativno su mladi.

U skoro nestvarnom ambijentu, ove pridošlice našle su svoje zadovoljstvo.

Verovatno i mir.

Ovde mogu da žive sa malo novca.

Nisam saznao ko su, niti odakle su, ni zašto su došli.

Sigurno su od nečega pobegli: od dosadnog života, zbog dugova, neuzvraćene ljubavi, prognani iz okruženja.

Ili su, možda, van zakona, kao što su bili gusari koji su u sedamnaestom veku ovde osnovali naselje, na samom Južnom povratniku (Jarčevoj obratnici).

Njihova opuštenost, daleko od civilizacije kakvom je mi shvatamo, suprotna je užurbanosti turista, koji dolaze u nepoznate krajeve ne da bi ostali, već radi kratkotrajnog zadovoljstva, pa se vraćaju običnom životu i uobičajenom okruženju: porodici, poslu i prijateljima.

Svako nalazi svet koji mu je važan; oni su bili u svom svetu.

Pošto Toliara nema sopstvenih plaža, vreme u gradu je najbolje provesti u restoranima na obali, s pogledom na Indijski okean.

Tokom dana gospodari oseka, koju stanovnici koriste za šetnju po okeanskom dnu.

Barke u luci ukotvljene su daleko od obale i roba se do njih prevoze živopisno obojenim dvokolicama, koje do u duboku vodu vuku goveda – zebu, bogatstvo i ponos meštana.

Još dalje, pogled dopire do čamaca izdubljenih u drvetu, sa trouglastim jedrima karakterističnim za ovaj deo okeana.

Njih koriste za ribolov pripadnici lokalnog naroda Vezo („ljudi koji love ribu“).

Za grad je vezan i jedan kuriozitet: iz njega potiče priznata pasmina malog belog psa, nazvanog „pamuk iz Toliare“, ali se ne zna kako je ona nastala.

Toliara je oduvek bila trgovački centar južne obale ostrva, a sada je i univerzitetski centar, sa formiranom lokalnom elitom, koja svoj socijalni status ispoljava uveče u pristojnim restoranima.

Ima ljudi i na ulicama, posebno mladih; oskudna zemlja okolnog polupustinjskog pejsaža gura stanovništvo iz okruženja u Toliaru.

Njima za život treba još manje nego onima što po pesku bacaju gvozdene kugle.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari