Dugom blagom nizbrdicom put se spušta na golu visoravan i prolazi kroz red kuća sagrađenih s obe strane.
Selo Ilakaka, najveće svetsko nalazište safira.
Drago kamenje se nalazi u šljunku, nanosu koji su nekadašnje vode isprale sa nekog rudnog korena korunda, minerala čije su varijacije safir i rubin.
Ima i rubina u Ilakaki, ali je dominantan safir u svim nijansama, od bledoružičaste do tamno plave, najviše ljubičaste.
Od kada su pre dvadeset godina pronađeni prvi primerci, selo je od četrdesetak stanovnika naraslo do gradića od tridesetak i više hiljada.
Svi traže kamenčiće; deca i žene i ispiraju šljunak u plitkoj istoimenoj reci.
Već u rano jutro, kada smo u selo stigli, korito reke je pružalo nestvaran prizor života na vodi.
Kao da je stanovništvo došlo na celodnevni piknik.
Odrasli stanovnici do dragog kamenja dolaze na mnogo teži način, prekopavanjem brdo nagomilanog šljunkovitog sedimenta između kamenih stena, u redovima jedan iznad drugog.
A najhrabriji među njima – možda i najočajniji u potrazi za srećom – kopaju uske bunare, spuštaju se tridesetak metara u podzemlje do nekadašnjeg dna reke i tamo prave hodnike, izvlačeći džakove šljunka, a da ne mogu proveriti da li se u njima krije neki dragoceni kamenčić.
Iskopina se nosi na reku na periferiji sela i tamo ispira.
Srećnici nose kamenčiće posrednicima, čiji su uredi na glavnoj ulici – državnom putu.
Ispred se igraju najmlađa deca, svojeručno napravljenim igračkama od konzervi i kamenja; retko je ovde ko od nalazača bogat.
Ne znam koliko oni dobijaju, ali dok do nas dođe brušeni safir ili rubin, on prođe nekoliko ruku; razume se, sa višestruko uvećanom cenom.
Imao sam priliku da se upoznam sa svim nijansama safira, neobrađenog i obrađenog, ali nisam pitao za cenu; uostalom, nisam ni ostao dugo u Ilakaki, jer je bije glas nesigurnog grada.
Ilakaka se nalazi između dva nacionalna parka, Isalo severnije i Zombice, južnije.
Isalo je predeo stenovitih formacija u kome je erozija kiše i vetra stvorila plitke kanjone i platoe i ogolila stene različitog sastava i oblika.
Rastinje je skromno, najviše je prisutno endemsko drvo tapija, sa širokom krošnjom; biljke su pripijene uza stene, a posebno atraktivna je slonovska šapa, bokasta biljka nalik na minijaturni baobab. Lemuri prstenastog repa su glavni stanovnici na tlu, a od ptica posebno su lepi malgaški kralj-ribar, duginih boja, i rajski muholovac, raskošnog repa.
Zombice je endemska šuma, gusta i teško prohodna, ali uz dobrog lokalnog vodiča otkriva svoje tajne: visoke baobabe, teško uočljive kameleone i velike kue, ptice koje se pojavljuju na čistinama između isprepletanog šiblja.
Za razliku od parka Isalo, kao i nacionalnih parkova Andasibe i Ranomafana u centralnom delu Madagaskara, ovde je teže pronaći lemure, ali pažljivo posmatranje ih otkriva u šupljinama drveća, kao radoznale posmatrače okoline.
Dalje na jug, predeo se ponovo pretvara u golu visoravan, kojoj draž daje usamljeno drveće baobaba i deca koja, pored puta, nude slikanje sa kameleonima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.