Mala Plana: Berba pod maskama

Nema slavlja u Župi, Vršcu, Karlovcima, Irigu, Smederevu, Subotici, Topoli – svuda gde smo rado odlazili da podelimo rezultate zajedničkog rada prirode i vinogradara.

A ovogodišnji rod obećava da ćemo piti izvrsno vino – za one koji su zaboravili da se vino pravi u vinogradu.

Da ipak i ove godine bude obeležena berba – doduše, zbog pandemije, pod maskama – stara se autor ovih redova, koji je u svom vinogradu, kao berače, ugostio grupu univerzitetskih profesora iz Beograda.

Vinograd je star šezdesetak godina i pripada šumadijskom vinogorju; teroar se graniči sa vinogradima Mije Radovanovića, patrijarha savremenog vinarstva u Srbiji.

Moj otac ga je podigao koristeći kalemove iz starih vinograda u ataru sela, tako da je vinova loza nasledila vekovne gene.

Nekada je u selu svaka kuća imala vinograd, a površina pod vinovom lozom merila se danima kopanja.

Uzimalo se kao prosek da dobar težak može dnevno okopati šest ari vinograda, a selo je po popisu iz 1837. godine imalo stotinak dana kopanja. Vinograd je na čokot i teže se obrađuje, ali se unosi više ljubavi – svaki čokot se zagrli bar četiri puta, kada se loza prikuplja uz kolac.

U Župi su izračunali da se oko čokota mora okrenuti najmanje dvadeset šest puta dok grožđe ne sazri.

Sorte su stare, skoro iščezle iz Srbije pod naletom francuskih sorti: lisičina, niševka i belina, od njih pravim ružicu, jedino pravo srpsko vino, koje se slaže i sa prasetinom i sa jagnjetinom.

Ima i rizlinga, italijanskog i rajnskog, a od stonih sorti – adakalke, hamburga, drenka i peršunke. Ima i nekih sorti kojima ne samo da ja ne znam ime, nego ni moj ujak Borivoje Rakić, koji u devedeset drugoj godini još obrađuje svoj vinograd.

Vinjage su zamenjivale vinograde. Nekoliko čokota posađenih uz temelj kuće, sa lozom koja se penje uz trem i daje prijatnu hladovinu i plodove, lak doručak za decu.

Od Branka do Miloša Crnjanskog, pesnicima su vinograd i berba sinonimi za mladost, kao i vinjage za Velmira Živojinovića Masuku: „Vinjage, vinjage i laste i trem!/ O, oči moje mladosti daleke!/ Hodite, vedre, hodite; da l’ smem/ Ižljubiti vas, ižljubiti vas meke“ („Povratak“). Masuka, koji je rođen na susednom brdu, preko Jasenice, u „Antologiji posleratne srpskohravatske lirike“, koju je 1937. godine objavio Đuro Gavela u SKZ, ima više pesama od Desanke i Tina… I slikari su imali za temu vinograde i berbu: Goja i Van Gog, a kod nas: Katarina Ivanović, Ljubomir Aleksandrović, Paja Jovanović, Marko Čelebonović.

Vinogradi sa starim sortama loze, kaže Mija Radovanović, daju vino za bokal, koje se pije na slavama i svetkovinama, i za svoju dušu. A ja vam kažem da je vinograd i odmor duši, jednako onome što piše prota Matija u biblijskom tekstu „Memoara“: „Ja sam… putovao po narodnom poslu daleke puteve i kod kuće mirno sedeo i u mojoj bašti voće kalemio.“