Malavi: Sasvim običan život

Ali su za neočekivanog posetioca otvoren je da pokaže škrtu lepotu predela, raznovrsnost običaja i veštinu lokalnih zanatlija.

Malavi je pribijen uz jezero istog imena, s kojim je delio ime i u prošlosti: NJasa. I sadašnje i prošlo ime na jeziku Jao naroda znači: jezero, s tim što novo ime, „plamteće jezero“, treba da izrazi odsjaj sunca na površini vode. Livingstonu, koji je sredinom pretprošlog veka posetio ove krajeve, isti fenomen poslužio je da jezero nazove „zvezdano“. Nekoliko dana provedenih na ostrvcetu Mambo, blizu južne obale, pruža priliku da se jezero posmatra i pri izlasku sunca, u podne i u smiraj dana; refleksija sunčane svetlosti se menja, kao i oblici koje dobijaju blagi talasi, stvarajući neponovljive utiske.

Zaista, šta raditi usred Afrike, na ostrvcetu koje se može obići za jedan sat, sa kolibama koje uveče nemaju struju, malim plažama skrivenim među stenjem (prethodno se treba raspitati da li u vodi ima biliharzije), tuševima iz metalnih kofa podignutih na grane drveća, poljskim toaletom? Gde su jedini stanovnici kormorani, tkači i rajske ptice? Prosto, treba se stopiti s prirodom.

Nazad, na kopnu, prašnjavi put vodi do Dedze, mestašca skrivenog ispod omanjeg brda, centra grnčarske veštine. Desetak umetnika crta afričke motive na šoljama i tanjirima i vaja figure ljudi i životinja; korisne suvenire u okruženju u kome ne možete kupiti ni uobičajene turističke magnete.

Pored solidnog asfaltnog puta prema glavnom gradu, na poljani sa samo jednim drvetom, bila je podignuta nastrešnica ispod koje su sedeli svečano obučeni muškarci, uglavnom u crna odela. Čekali su vladinog činovnika da otvori poljoprivrednu izložbu. Starije žene su koristile hladovinu drveta. Na uskom i dugačkom štandu od trske poljoprivrednici su izložili ono što su proizveli: crni i beli pasulj, sočivo, krompir, kupus, papaju… vrlo skromno, ali da se pokaže.

Sa strane, igra krug mladih žena, u haljinama od kojih ni jedna nije istog dezena kao druga. Zadivljujuće je koliko boja trpi odeća afričkih žena, a da ipak izgleda lepo. Nema muzičkih instrumenata, one pesmom i pljeskanjem daju ritam igri. Smenjuju se u krugu, vrte, dodiruju; pojedine izvode sopstveni performans. Izgledaju kao da su same sebi dovoljne tu, na poljani obasjanoj suncem, i kao da će svakog trenutka pasti u trans.

Neočekivani posetilac, iz zemlje za koju nikada nisu čuli, kod predusretljivih domaćina raspitao se iscrpno o tome od čega i kako žive, podelio deci sveske i olovke i krenuo dalje, put glavnog grada, Lilongvea. I učinilo mu se da bi mnogo izgubio da nije tu svratio.