Mali između raspada i blagostanja

Od početka godine do sada Al Kaida i Islamska država napale su vojne i civilne ciljeve više od 130 puta. Poslednji napadi su izvedeni na severu zemlje gde su stradali francuski vojnici, kao i vojnici afričkog mirovnog kontigenta. Mali se priprema za predsedničke izbore 28. jula, što ovoj zemlji uprkos svemu daje status člana međunarodne zajednice s demokratskim težnjama. Izbori se održavaju redovno svake četiri godine.

S površinom od 1 240 000 kvadratnih kilometara i 16 miliona stanovnika, većinom poljoprivrednika naseljenih na obalama i u blizini reka Niger i Senegal, današnji Mali jedna je od najsiromašnijih afričkih zemalja. Francuski je službeni jezik, ali stanovništvo u svakodnevnom životu koristi preko četrdeset plemenskih dijalekata. Najveće pleme je Bambara čiji govor razume nekih 40 odsto stanovnika. Osamdeset i pet posto Malijaca su muslimani, suniti-malikiti.

Od 13. do 16. veka, Mali je bio imperija koja se prostirala u većem delu zapadne Afrike i bila izuzetno moćna i bogata slonovačom i zlatom, što ju je učinilo glavnom raskrsnicom globalne trgovine. Ali, bogatstvo u tim resursima neminovno je vodilo u okupaciju i osvajanje.

Evropske kolonijalne sile sprovele su svoj plan o kolonizovanju Malija na Berlinskoj konferenciji 1885, kada su Velika Britanija, Belgija, Portugalija, Španija, Italija i Francuska podelile Mali tako što je svaka dobila svoj deo teritorije. Već ovoliki broj zainteresovanih država za komadanje Malija, svedoči o njegovoj važnosti, pošto je veoma redak slučaj bio da se one u tolikom broju pojave u fragmentaciji jedne teritorije. Upravo je ta besprimerna kolonijalna rascepkanost bila uvod u sve kasnije probleme Malija.

Mada je Mali dobio nezavisnost u euforiji pedesetih godina prošlog veka, on nikada u stvari nije bio nezavisan, jer je Francuska sve vreme stacionirala svoje trupe Legije stranaca koje su bile čuvar francuskih poseda, poznatih kao „Franko Afrika“.

Mali ima stratešku geografsku poziciju. Ko kontroliše Mali, drži zapadnu Afriku, ako ne i čitav kontinent. Ali, nije samo zbog toga region tako razbijen i sukobljen.

Uprkos svim ratovima, haosu, terorizmu i državnim udarima, interes Evropljana, Amerikanaca i Kineza za region ostao je veoma visok zbog najvećih neiskorišćenih rezervi nafte na kontinentu „u Eldoratu Sahela“ koji se prostire od Mauritanije do Alžira, upravo preko Malija.

Novi profitni centri vodili su i ka rastućoj militarizaciji ovog dela Afrike. SAD su počele ambiciozni program stvaranja „afričkog NATO“, preko programa AFRICOM koji prihvata sve veći broj država na kontinentu, a otvorene su baze za dronove u DŽibutiju, Nigeru, Keniji, Etiopiji, Južnom Sudanu, Burkini Faso i na Sejšelima. Posebno je impresivna svojom veličinom i opremljenošću baza u centralnom Nigeru.

Sadašnja kriza u Maliju nastupila je Gadafijevim svrgavanjem u Libiji. Usled razilaženja prema događajima u Libiji, kapetan Amadeu Sanogo izvršio je 2012. državni udar protiv predsednika Amadeu Turea samo mesec dana pre okončanja mandata. Sve to bio je razlog da Francuska uputi svoje trupe koje su u određenoj meri imale uspeha u uspostavljanju reda, ali ne i u ujedinjavanju zemlje i podizanju opšteg stepena bezbednosti

Upravo je libijski pukovnik Gadafi bio nepomirljivi protivnik širenja američkog vojnog uticaja u Africi, u čemu je snažan oslonac imao i u malijskom predsedniku Amadeu Tureu, čije svrgavanje je dovelo do novog talasa nasilja, terorizma i haosa u zemlji.

Aktualni predsednik Ibrahim Keita, došao je na čelo Malija posle ogromne krize 2013. koja je dovela zemlju na ivicu raspada. Islamisti sa severa marširali su već prema glavnom gradu, a prethodno su ovladali severom zemlje i najvažnijim centrom Timbuktu, uništivši, kako je tada bio običaj, bogatu biblioteku srednjovekovnih knjiga i sve ostale spomenike afričke i islamske kulture.

Mali je ostao podeljen, a centralne vlasti nemaju nikakvih mogućnosti da kontrolišu događaje u severnim i središnjim regionima, pa se zbog toga postavlja pitanje da li se mogu očekivati ikakvi izbori u ovim krajevima i da li se celokupni rezultati mogu uzeti kao legitimni.

Očekuje se da ni jedan od 24 prihvaćena kandidata neće biti u stanju da dovede u pitanje nadmoć sadašnjeg predsednika Keitu koji je u funkciji kontrole Malija od Francuske i zapadnih saveznika, bez obzira na veoma široko nezadovoljstvo njegovom vladavinom. Do prošle nedelje čak i predstavnici izbornih tela, uključujući i centralnu izbornu komisiju, bili su u štrajku, ali su na kraju ipak pristali da sprovedu izbore, posle isplaćenih bonusa koje su zahtevali. Sve dok Keita održava bilo kakav privid mira i stabilnosti, teško je očekivati da će bilo koja strana sila, koja ima odlučujuću ulogu u zemlji, želeti da menja takvo stanje.