Malta (10): Taj čudesni grad tišine

Sve to pravi putnik može da ‘oseti’ kad prolazi kroz splet uzanih uličica, u visokim zidinama, uzanim prolazima… U gotovo iskonskoj tišini kaldrmisanim pločnicima, i malim trgovima odzvanjaju samo naši koraci. Ispred mene je nekoliko stepenika i veliki fenjer koji visi sa bočnog zida kuće čudesno lepe fasade. Lučni prolaz skriva široku rešetkastu kapiju od gvožđa. Iznad nje se nalazi ispupčen grb smeđe boje. Između izduženih, vitkih proreza ugledah deo dvorišta sa fontanom; preko mermernih pločica sliva se voda, dok njen žubor ispunjava svaki kutak tog, čarobnog vrta… Ispred nas je mali ovalni trg. Pored mladog stabla pomorandže na kamenoj klupi sedi vremešni Maltežanin. Crnokos, otmenog izgleda, seo da predahne, ili da skupi snagu za povratak u neku od bledožutih palata, možda baš onu sa čarobnim vrtom…

Ne odgovori mi na pozdrav, već samo klimnu glavom i ubrzo nestade u uzanom prolazu.

Žurnim korakom silazimo uličicom na čijem dnu vidim pučinu.

Treba znati; na Malti je religija neodvojiva od života, a – porodica svetinja, tesno vezana za religiju.

Crkva je toliko uticajna da je Malta jedina zemlja na zapadnoj hemisferi u kojoj su i pobačaji i razvod – zabranjeni. Koliko god se mi tome čudili, stanovništvo ovog arhipelaga je tu odluku prihvatilo bez reči.

Ulazimo u gradić Mosta poznat po katedrali svete Marije, ili, čuvenoj Rotondi zato što je pokrivena kupolom (treća po veličini u Evropi – posle Vatikana i Aja Sofije). Pošto su se na ovom nevelikom ostrvu događala (i još uvek događaju) čuda – i Mosta je poznata po jednom od njih. Za vreme Drugog svetskog rata na krov Rotonde je bačena bomba i to u vreme mise kada je crkva bila ispunjena vernicima… Međutim, bomba je probila krovnu konstrukciju, pala na beton – i nije eksplodirala! Napravljena je njena kopija koju posetioci i vernici mogu da vide u crkvi; takođe i zamalterisani otvor na kupoli kroz koji je pala. Katedrala u Mosti, ne samo što osvaja svojim izgledom, već je poznata po još jednom čudu sa Malte… Sutradan odlazimo na severozapadni deo ostrva poznat kao jedan od značajnih nautičkih centara u svetu. Mnogi od naših saputnika odlaze čamcima u pećinu, a mi se opredeljujemo za – crnu maltešku kafu u jednoj jedinoj kafanici na tom velikom prostoru obale. Sitna, crnokosa devojka konobarica uslužila nas je veoma brzo – što je jedno od ‘savremenih čuda’ Malte (jer se na sve u njoj dugo čeka) pa prijatno iznenađena i da bih joj se zahvalila – pitam devojku kako se zove: „Milijana!“, odgovara kratko. „Mora da ste Srbijanka, jesam li u pravu?“, pitam. Dok joj osmeh ozari lice, prilazi sa ispruženom rukom: „Jeste, ja sam iz Zrenjanina, i tako mi je drago da čujem naš jezik i popričam sa vama, mojim narodom… Došla sam, što bi rekli – ‘trbuhom-za-kruhom’ i radim po ceo dan kad je sezona… Ima oko dve hiljade Srba…“